Закон није препрека да се награде млади фудбалери

Београд, 24. јун 2015. године – Кабинет председника Републике принуђен је да одступи од принципа да не одговара на прљавштине које свакодневно долазе из неколико домаћих таблоида.

Разлог за то је дрскост да се из успеха наших младих фудбалера и родитељског односа председника Републике према њима, злонамерно извуче из контекста председников одговор на њихов захтев. Не само нашу реакцију, већ и хиљада оних који на друштвеним мрежама или јавно широм Србије потврђују да та деца заслужују много више него што добијају, или што би им ти таблоиди дали.
У Закону о спорту (Службени гласник РС бр. 24/2011 и 99/2011), у члану 123, који регулише национална признања, награде и стипендије, предвиђено је да се „спортистима, држављанима Републике Србије који као репрезентативци Републике Србије освоје медаљу на Олимпијским играма, Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади, светским и европским првенствима у олимпијским и параолимпијским спортским дисциплинама, или постану освајачи ДЕЈВИС купа или ФЕД купа Међународне тениске федерације, додељује национално спортско признање у виду доживотног месечног новчаног примања након навршених 40 година живота“. Дакле, Закон није препрека да освајачи прве српске титуле светског првака у фудбалу остваре право на доживотно месечно новчано примање, а и председник Србије мисли да им то следује, јер су заслужили. Једина препрека да наши златни момци, које слави цела Србија, постану носиоци права на доживотно месечно новчано примање је Уредба о националним спортским признањима и новчаним наградама (Службени гласник РС бр. 8/2013).
Председник је уверен да успех наших младих фудбалера подстиче у грађанима Србије веру у себе и да је стога неопходно наградити оне који су својом упорношћу, борећи се за Србију, постигли оно што не успевају ни они који су за то немерљиво више плаћени и награђени. Истовремено, не желећи да Министарству финансија препусти оцену „финансијске оправданости“ награде, председник Републике позива и очекује да се та последња препрека превазиђе, као и да не остане могућност да та препрека опстане у будућности.

Можда би онда власници и главни и одговорни уредници таблоида, о којима је било речи на почетку, добили подстрек да и сами потрче, скоче, или бар искрено подрже оне који то могу, желе и раде то за Србију. То би представљало објективно извештавање и то је једино чему се оправдано служи у новинарству.