19.11.2012

Говор ппредседника Николића у САНУ

Поштовани чланови Српске aкадемије наука и уметности

 

Ваша Светости, часни оци,

 

Ваше екселенције,

 

Даме и господо,

 

Вама и свим грађанима Србије честитам празник који посвећујемо двема годинама, 1841. години када је, само шест година након усвајања темељног правног акта модерне државе Србије – Сретењског устава, настало Друштво српске словесности, и 1886. години, када је Скупштина Србије изгласала, а краљ Милан Обреновић обнародовао Закон којим је основана Српско-краљевска академија.

 

Значај ове институције је немерљив, а достигнућа њених чланова су уткана у универзалне тековине цивилизације. Ваши чланови су научним радовима, стручним мишљењима и уметничким достигнућима допринели остварењу слобода, напретку и бољем животу у Србији и човечанству уопште.

 

Сасвим сигурно, чланови Српске академије наука и уметности, темељ и стуб друштва, допринели су унапређењу наше и светске науке и уметности - у епохи која је иза нас.

 

Јубилеји умеју да буду церемонијални и свечани, прилика да се помену достигнућа и ефекти, да се исхвалимо и разиђемо.

 

Ја бих да данас неке од вас подсетим какво бреме носе, да учиним што је до мене. Остало је ваше.

 

Бити академик, то је остварен сан, заслугом стечена почаст и свесно на себе натоварена одговорност. Идете стопама Јована Стерије Поповића, касније Јосифа Панчића, вашим стопама иде колона младих интелектуалаца, а од вас, уздајући се у ваше знање и мудрост, савет очекују милиони.

 

И они који воде државу.

 

Данас министри не могу да вас распусте због идеја које износите или ставова које заступате, а народ вам је поверио част да сами бирате и одлучујете ко ће да буде изабран. И, најважније, ви сами, без ичијег утицаја, утврђујете и износите став Српске академије наука.

 

Као и чланови прве Изборне скупштине Српско - краљевске академије који, на тајном гласању, нису изабрали краља Милана Обреновића.

 

Бити академик, заслужено издвојен од нас обичних, имати своје место у овом храму, обавезује да сукобе оставите, ако не пре, а оно на улазу у Кнез Михајлову улицу, да се не би заљуљали стубови и поткопавали темељи Србије - њено јединство.

 

У златној историјској причи о ученим друштвима ни дан нисмо заостајали за Европом, али су гашења наших друштава, поновна оснивања, спајања, преименовања, била мотивисана неслогама и сукобима. Да ли је тада Србија напредовала?

 

Ви најбоље знате зашто је 1841. године основано Друштво српске словесности, али то је знао и Кнез који је одобрио рад друштва.

 

Ви знате да без вас не би било успешне модерне Србије, али то зна и народ који отворено говори о сталним покушајима непријатеља да униште нашу Војску, Цркву и Академију наука.

 

Ви све знате најбоље, па знате да нико нема право на неслогу у ово тешко време, када се Србија налази пред искушењима која појединци не могу сами да савладају.

 

Браниоци Србије немају право на људске слабости.

 

Паметан смо народ, извукли смо историјске поуке, а ипак се данас наши најумнији оптерећују међусобним неразумевањем. Надгорњавамо се, сукобљавамо, чак и када би требало да смо једно, чак и у оним институцијама које би, по свим својим атрибутима и друштвеној улози, морале да буду куће знања и помирења, храмови толеранције и разумевања.

 

Ако је историја учитељица живота, онда је баш данас и овде прилика не само да се с дужним поштовањем сетимо својих предака, већ и да поново учимо од њих. А дало би се научити, макар како се препознају и дефинишу највиши национални интереси.

 

Ускоро ћу, ових дана, да вас замолим да се посаветујемо и одлучимо како да проведемо државу и народ кроз једно од највећих искушења које нас очекује, решавање судбине Косова и Метохије.

 

Вас, угледне, умне и одговорне, српске патриоте који могу да сагледају узроке и последице.

 

Спремајте се, Србији је потребно да будете јединствени, да удружени употребите своја знања и искуство, да имате у виду интерес значајнији од личног, и да свој углед и ауторитет ставите у службу своје земље.

 

Сви ћемо морати да нађемо и одбранимо решење најбоље за Србију и њене грађане.

 

Србија истовремено, поучена искуствима из прошлости, живи у садашњости и за будућност, зато су њен развој и унапређење стандарда живота грађана приоритет, циљ важнији од других.

 

Очекујем да подигнете свој глас и зато што се будућност одређује данас кроз, чини ми се још увек недовољно, улагање у образовање, стимулацију младих талената и изузетних појединаца.

 

Ја у њима видим наследнике наших мука и радости, у њих треба уложити довољно, толико да могу да нас престигну.

 

Поштовани академици, чланови Српске академије наука и уметности, хвала вам што сам имао прилику да са вама поделим радости јубилеја, своја надања и стрепње.

 

На многаја љета.