18.01.2013

Говор председника Николића у Нишу 17.01.2013

Ваша Светости, поштовани представници верских заједница, чланови Владе Републике Србије, уважене екселенције, даме и господо, пријатељи.

По Евсевију, на победничком путу у Рим, одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска су угледали крст са натписом „Овим победи“!

 

Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је сачињавао златни венац пободен на дршку, с монограмом од почетних слова Христовог имена.

 

А можда је, верујући Лактанцију, Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је и учинио. Упркос извесним разликама - код Евсевија се радило о застави и "Овим победи!" , а код Лактанција о штитовима и "У овом знаку ћеш победити" - суштина сна је истоветна.

 

Постоји и трећа верзија по којој је цар видео како се на ноћном небу формира крст од звезда.

 

Свеједно, у бици која се одиграла 28. октобра 312. године, Константин је однео велику победу. Недуго затим, Максимину Даји упутио је писмо у коме захтева престанак прогона хришћана у источним областима Царства. Исте године, Константин је наложио да се врати заплењена имовина хришћана и њихове цркве.

 

У фебруару 313. године Константин Велики и његов зет и савладар Лициније, у Милану су постигли договор, или законски акт, Милански едикт о верској толеранцији.

 

Њиме је хришћанима дозвољено да слободно вероисповедају и да више не страхују од прогона који су обележила три претходна века.

 

"Одлучили смо да дозволимо хришћанима и свима другима слободу избора да следују веру коју би они желели; и да не треба апсолутно никоме одбијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана; и свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност – нека држе без икаквог узнемиравања".

 

Ово је део порука из Миланског едикта, својеврсног закона о равноправности хришћанске вере у Римском царству. У њима препознајемо основе људских права и слобода уопште које су – да ли на част човековог цивилизацијског хода на планети Земљи – и данас актуелне: слобода избора вере, право човека да је следи и да верује без узнемиравања.

 

Пред словима Миланског едикта нека свако – без обзира да ли Господу служи као пастир или верник, да ли је уопште верујући, макар у себи одговори: јесам ли довољно толерантан, не само према онима који припадају другим верама, већ око себе – према ближњима, суседима, према непознатом човеку.

 

Свако од хришћана, без обзира којој заједници у оквиру хришћанства припада, – мора да се запита да ли је својим животом и односом према онима који су у мањини, заслужио да буде наследник хришћана који су три века, ма колико били слаби и без икакве заштите, имали макар исто толико части као и они који су их уништавали.

 

Да ли сам, као хришћанин, достојни наследник оне прогањане, мучене и убијане мањине, оних људи које је Константин Велики учинио равноправним са другима?

 

Није лако живети часно, са својом вером, са својим убеђењем, ако то није по вољи моћника. У то време нарочито, зато што је верност према Христу доносила муку и патњу, неретко и смрт.

 

Да парафразирам француског академика, српског пријатеља, Жан Дитура: "Али најзад, зашто и не умрети да би се сачувала ненарушена част. Могло би се рећи како је то принцип на коме се заснива врлина."

 

За Србију је част што се јубилеј Миланског едикта током ове године светкује у нашој земљи. Верујем да то нисмо завредели само због чињенице што је Флавиус Валериус Константинус Аугустос рођен у Медијани покрај Ниша. Србија данас живи по принципима Миланског едикта, њени грађани имају Уставом и законима загарантовану слободу вероисповести, или – како је цар Константин писао у Миланском едикту :“Право да следе и верују без узнемиравања“.

 

Милански едикт је за нас филозофија живота. Ова јубиларна година нама није тек демонстрација културе сећања, већ истинска слава једног од најзначајнијих цивилизацијских докумената.

 

За Србију, земљу Константиновог рођења, земљу у којој се сваки владар трудио да уз своје име некако веже и име Великог Константина, његове поруке су актуелне и свевремене.

 

Промовишемо их као опште вредности чија принципијелност и хуманост, на понос човечанства, опстају кроз векове као путокази, као луч.       

 

Константин се крстио непосредно пред смрт. Могуће је да је, уз све заслуге које је имао за хришћанство, сматрао да после крштења не сме да почини ниједан грех, а таквом искушењу тешко да би и један тадашњи владар могао да одоли. Понеко од данашњих владара могао би да се сети да је крштен у раном детињству, а да је према другим, често непознатим људима и читавим народима, починио више грехова од некрштеног Константина.

 

Али „Свако нека верује како му срце хоће!" Овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи. Том његовом поруком изговореном за вечност и вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013.-у годину, годином Миланског едикта у Србији.