14.12.2015

ОБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА НИКОЛИЋА НА СВЕЧАНОЈ СЕДНИЦИ ДРУШТВА ЗА ПОДИЗАЊЕ ХРАМА СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ

Од давнина нас прати народна мудрост да човек никада не може да заврши своју кућу. И кад је сагради, треба је довека дорађивати, поправљати, занављати. А Храм светог Саве је наша заједничка кућа, онај део породичног завештања, материјалног и духовног наслеђа које се преноси са генерације на генерацију.

ОБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА НИКОЛИЋА НА СВЕЧАНОЈ СЕДНИЦИ ДРУШТВА ЗА ПОДИЗАЊЕ ХРАМА СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ

И свака је за ових 120 година, колико су јој прилике и историјски тренутак дозвољавале, подизала своју кућу, свој Храм Светог Саве. И циглом и црепом, и земљом, и водом, али и молитвом, љубављу, надом, преданошћу - Храм зидамо колико рукама толико и срцем.
Наши преци одлучили су да га подигну на Врачару, месту на ком је, за одмазду због банатског устанка Срба 1594. године, Синан-паша пренео мошти Светог Саве из манастира Милешева и спалио их. На ову историјску рану Срби одговарају како једино Срби знају – чином хришћанске и људске љубави и подижу Храм уместо освете, од страшног камења Синан-пашине безумне увреде бачане на само наше биће, граде своју свету кућу.
Зато је Храм Светог Саве на Врачару од свог настанка превазишао причу о грађевини у цигли и камену. Он је метафора нашег постојања, наде, останка и опстанка, мера наше хришћанске посвећености, људског одговора на повесно слово о уздизању народа и отаџбине, наша сама суштина. А то су материјали од којих се граде нација и држава, систем вредности на коме почивамо.
И због тих материјала узиданих у темеље нашег постојања, Храм Светог Саве јесте кућа свих грађана Србије. Испод тог крова, испред фресака којима ћемо испричати нашу хришћанску и православну историју, које ће захваљујући Русији бити насликане у годинама које су пред нама, а захваљујући Србима остаће ту до вечности, наш је заклон од заборава, од вековних искушења. Наше српско и српско-руско завештање заједништва и слоге.
Од првог камена у темељу Храма, од Савиног учења о међусобној љубави, данас у модерним градацијама љубави рекли бисмо и о толеранцији и разумевању, Храм је постао кућа у којој, у Богу, људи налазе оно што у животу нису остварили или им није пружено.

Даме и господо,
Друштво за изградњу Храма Светог Саве на Врачару је важна институција. Њено трајање од 120 година, које данас славимо, важан је јубилеј за Србију. Сви смо део тог Друштва, без обзира да ли смо формално уписани у његове чланове.
Захвалност дугујемо сваком дародавцу чији су прилози битно допринели да се Храм гради, али не мање хвала сваком човеку који је приложио колико може, макар хлеб, јабуку или чашу воде понуђену жедним неимарима који га уздигоше у небо.
Упркос забранама, ратовима, неразумевањима, упркос покушају одрицања од свега што је српско да би се био добар Југословен, упркос несхватања важности изградње Храма међу послератним руководством, које се звало српско по територији а не по осећању припадности, од почетка Другог светског рата, све до 1984. године, упорно се истрајавало на дозволама неопходним за наставак и напредак нашег историјског наума.

И ево од тада, већ тридесет једну годину, нема дана да се на Храму није радило.
А све што се радило – од темеља до куполе, успостављало је нове, више стандарде у архитектури, грађевинарству. Монументалан је у сваком смислу, и зато је данас, када очекујемо почетак радова мозаика у великој цркви, светска стручна јавност једногласна у оцени да ће мозаичка традиција византијске школе у Храму Светог Саве успоставити нове критеријуме и унапредити досадашње искуство, како и приличи решењима у двадесет првом веку.

Драги пријатељи,
Храм светог Саве јесте и биће наша Нојева барка у којој налазимо спас од историјских потопа, светских ратова, голгота, искушења која нас ни данас не штеде. Он је симбол наше истрајности, наше победе. Неко од нас неће дочекати да генерацијама које дођу после њега преда кључеве од готовог Храма.
Предаће завештање подизања Храма и повељу о ономе што је наша генерација за свога доба учинила, да би знали где да наставе. А како ће они да наставе, као што смо ми после наших претходника – то је већ одавно записано у нашим генима. Ову кућу још, као и сваку српску кућу, треба и довека дорађивати, поправљати, занављати.
Статистичке податке о Храму видели сте у филмовима које смо приказали и није потребно да их понављам.
Ипак, на храму Светог Саве постављено је 49 звона. Четири литургијска и 45 уз часовник који броји време. Сваког пуног сата Врачарским платоом, Београдом, Србијом и васионом одзвања рефрен Светосавске химне. Да слави победу, да опомене да не заборавимо, да позове на нове успехе, да нас подсећа да је идеја уздизања Храма већа од нас самих и да је посвећеност овој нашој јединственој заједничкој кући уствари посвећеност Србији и зато задатак за сва времена.