Sanjati život širom otvorenih očiju

Vizionari su uvek bili i biće ljudi koji sanjaju život širom otvorenih očiju. Milan Petrović rođen je 1987. godine u Leskovcu, ne drugačiji od ostalih, ali će tokom života postati potpuno svoj i poseban. Poseban u volji, želji i strasti za životom.

 

U Milanovoj jedanaestoj godini javljaju se prvi problemi sa vidom. I pored velikih napora, ispitivanja i terapija, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, sa šesnaest godina Milan je potpuno izgubio vid. Ipak, Milan se nikada nije predavao i svoj svet nastavio je da boji sopstvenim bojama.

 

Od malih nogu je gajio ljubav prema sportu i od njega nikada nije odustao, uprkos preprekama koje su se našle na njegovom životnom putu. Sport ga je oblikovao kao ličnost i kao pravog borca, nekoga ko svaki poraz prihvata kao lekciju i nikada se ne predaje. Krenuo je da se bavi golbalom, sportom slabovidih i slepih osoba sa zvučnom loptom. Ubrzo Milan osvaja nekoliko ekipnih državnih prvenstava i biva proglašen za najboljeg igrača. Posebna čast pripala mu je kada je 2007. godine branio boje svoje zemlje kao reprezentativac Srbije na Evropskom prvenstvu golbala u Turskoj. Uporedo sa golbalom Milan se takmičio i u atletici. Na Beogradskom maratonu 2009. godine postao je prva slepa osoba koja je istrčala maraton distancu od 42.195 m, jer ništa nije nemoguće za onoga ko ima volju da pokuša.

 

Ipak, njegova najveća ljubav i sport u kojem se pronašao je biciklizam. Njime je počeo da se bavi 2004. godine kao tandem-biciklista kluba ,,Radnički“ iz Kragujevca. Tu je i upoznao svog sadašnjeg tandem pilota i tadašnjeg reprezentativca Srbije Gorana Šmelcerovića. Gorana i Milana povezuje ista žar ka biciklizmu, ali i prijateljstvo. Međusobno razumevanje, podrška, posvećenost i odlučnost doveli su ih nakon dve godine rada do ostvarenja norme za Paraolimpijske igre u Londonu 2012. godine, kao prve sportiste iz Srbije na Paraolimpijadi u biciklizmu. Na igrama su osvojili sjajno 11. mesto. Nakon impresivne pobede javila se još veća motivacija i želja posebno da svoju ljubav prema biciklizmu prenesu deci, te su zajedničkim zalaganjem osnovali Biciklistički klub ,,Dubočica“ u Leskovcu.

 

Milan je nastavio sa odličnim rezultatima, ali se nadomak norme za Paraolimpijadu u Riju susreo sa još jednom nedaćom kada mu je dijagnostikovan tumor na mozgu. Nakon teške borbe za život, operacije i mukotrpnog oporavka Milan je izvojevao još jednu životnu pobedu. Iste godine se vratio biciklizmu i u septembru osvojio je srebrnu medalju na Evropskom kupu u Beogradu. Milan i Goran učestvovali su na kamp pripremama na pisti i bili pozvani od strane Međunarodne biciklističke federacije (UCI) u Aiglu u Švajcarskoj. Već u prvom kvalifikacionom ciklusu ostvarili su normu za Tokio sjajnim rezultatima: prvo mesto na Evropskom kupu u Beogradu, drugo mesto u Austriji, Mađarskoj, Švajcarskoj, četvrto mesto u Slovačkoj, peto mesto u Italiji i Češkoj. U međuvremenu se Milan ponovo upisao u istoriju sporta kada je završio polučelični triatlon u Beogradu kao prva slepa osoba iz Srbije, a nakon paraolimpijskih igara pokušaće da završi i celu čeličnu distancu.

 

Odlikovan je i od strane grada Leskovca, kao dobitnik Oktobarske nagrade za oblast sporta, a proglašen je i najboljim sportistom svog grada za 2020. godinu. Na dodeli je Milan izrazio posebnu zahvalnost gradu koji je prepoznao njegovu vrednost uz nadu da će grad i državu predstaviti u najboljem svetlu. Milanov put se sigurno neće završiti u Tokiju, jer on stalno pomera granice mogućeg i svojim stavom i pozitivnom energijom motiviše ljude oko sebe na velike stvari.

 

Naš život stvar je naše perspektive i našeg pogleda na svet. Svaki novi dan prilika je Milanu da uživa u nijansama života na svoj način, jer upravo su one ono što njega čine jedinstvenim.