Obraćanje predsednika Nikolića - Spomen park Jajinci

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine,
Uvaženi članovi Vlade Republike Srbije,
Časni oci,
Vaše ekselencije,
(posebno pozdravljam ambasadora Aksela Ditmana, kao predstavnika jedne nove, drugačije Nemačke)
Dragi potomci stradalnika na stratištu u Jajincima,
Dame i gospodo, braćo i sestre,

Nema težeg zadatka od vraćanja u prošlost, u stradanja nevinih Srba, Jevreja, Roma, od sećanja na taj deo teške, bolne prošlosti, zbog koje večito nosimo neizmerni, neopisivi bol. Kako da živimo mirno dok zamišljamo užasne slike desetina hiljada ljudi, dece, kako da ne čujemo njihov krik, koji se odbija o nemilosrđe egzekutora i zaglušuje svaku izgovorenu reč.
Pred razmerama ovog zločina ne možemo, a trebalo bi, da ostanemo nemi, i zato postavljamo pitanje na koje još niko nije dao odgovor: kako je moguće da čovek čoveku nanese toliko zla.
Danas u najviše vrednosti srpskog društva svrstavam to što, uprkos svemu mi, potomci mučenika,
stvaramo društvo u kome neće biti mržnje, koje osuđuje i sankcioniše šovinizam i bilo koji oblik nasilja, društvo koje nema osvetu kao svoj cilj.
Sećanja na počinjena zverstva trebalo bi da čitav svet, ne samo nas, upozore da neguje ljudske vrednosti i moralu prilagođeno ponašanje, da deluje preventivno kako bi se čak i ideja o takvom ponašanju suzbijala u samom začetku.
Mi ispunjavamo svoju obavezu da negujemo istorijsko sećanje. Nećemo zaboraviti činjenice poražavajuće za celo čovečanstvo, koje bi neki da sklone u mrak zaborava, a neki da ponove bez trenutka razmišljanja.
Stradanje desetina hiljada nevinih, koji su ubijani samo zato što su označeni kao drugačiji i manje vredni, mora večito da opominje.
Jajinci su tužno mesto koje je zločinac izabrao da u njemu pokopa i sakrije žrtve strašnog zločina. Izražavajući svoj pijetet prema nevinim žrtvama, pokazujemo da nikada neće biti izbrisane iz našeg sećanja. Zato ih ponavljamo iznova i iznova, u nadi da se stradanja koja užasnu svakog čoveka, nikada neće ponoviti.
Živimo u doba u kome je lakše obelodaniti, beležiti i komentarisati prošle i savremene događaje i učiniti ih dostupnim velikom broju ljudi.
Želeo bih da svakoga ko deli naša razmišljanja podsetim i podstaknem da u boljoj organizaciji društvenog pamćenja još više koristi nove tehnologije.
Društvene mreže i internet su jednostavan i lako dostupan način na koji poruke mira i razumevanja mogu da stignu do globalne javnosti.

Dame i gospodo,

Najsramnija stranica čovečanstva napisana je željom nacista da istrebe čitave narode sa ciljem da napreduje samo jedan narod, navodno superioran. Među brojnim naredbama i dekretima koji su podsticali na taj zločin,
primer brutalnosti i bezobzirnosti predstavlja Geringovo uputstvo predstavnicima vojnih vlasti na okupiranim teritorijama, u kome se kaže:
„Bog zna da vi niste tamo poslani da biste radili za dobrobit stanovništva, već da iz njega iscedite najviše što se može, da bi nemački narod mogao da živi. Vi morate biti kao lovački psi i pronjušiti gde ima još nešto što bi moglo koristiti nemačkom narodu. To morate izvući i poslati ovamo“. (kraj citata)
Neoboriv dokaz o genocidnim namerama nacističkog režima prema srpskom narodu je i činjenica
da je Srbija bila jedina okupirana zemlja u kojoj je naređeno da se za jednog poginulog okupatora strelja sto ljudi.

Da bi suluda ideja odmazde mogla da se izvede odmah i potpuno, organizovani su logori kao mesta u kojima je stotinu manje vrednih, a ipak ljudi, ubijano zbog jednog ubijenog nadčoveka, nacističkog vojnika.
Pa ni to nacistima nije bilo dovoljno.
Čoveka nije dovoljno samo ubiti. Trebalo ga je pre toga uniziti, lišiti dostojanstva. U brojnim mestima stradanja, pre svega logorima, sprovodila su se mučenja i ubijanja sadističkim postupcima koje samo bolestan um može da smisli i primeni. U početku, lažna obećanja o radu, zatim odvođenje u logore u kojima su nasumice birani oni koji će biti streljani.
Pre pogubljenja logoraši su držani u strahu i iščekivanju koji su ljude ubijali i bez puščanog metka.
O tome svedoči pismo devojke iz logora u kom se kaže: „Ti ne znaš kao što i ja sama nisam znala šta znači biti ovde. Želim ti da to nikada ne saznaš... Kakve li namere imaju prema nama? U stalnoj smo napetosti hoće li nas streljati, dići u vazduh, deportovati u Poljsku... Možda ćemo se jednom živi izvući odavde i imati jedan srećniji život. Sada je toliko strašno, da srećniji život gotovo da i ne želimo.
Još kao dete plašila sam se da ću biti živa zakopana. A ovo sa čim se suočavamo je vid smrti“ (kraj citata)

Ponašanje prema logorašima imalo je za cilj da izazove zbunjenost tako da nisu mogli ni da naslute koliko su čudovišne razmere zločina koji im se sprema.
Kada su ljudi odvođeni na put bez povratka, kada su shvatili šta ih čeka, u njima se razvila želja da se pred zločincem ne pokaže strah. Na gubilište su izlazili hrabro i dostojanstveno.
O toj hrabrosti ljudi koji su bili svesni da ih odvode u smrt, svedoče njihove poslednje poruke najmilijima (citiram):
„Znam da će ti biti teško da primiš sve to, ali pokušaj da budeš hrabra i izdržiš. Imaj na umu da mi nismo jedini i da je pre nas otišlo tako mnogo njih“, ili „Neprijatelj ubija moje telo, ali moj duh ostaje da živi“, zatim: „Danas treba da budem streljan, ali ne očajavajte, jer se umreti mora. Ja ginem ponosno za dobro svog naroda“.(kraj citata)

Dragi prijatelji,
Danas se sedamdeset prvi put okupljamo da bismo očuvali sećanje na više desetina hiljada brutalno likvidiranih na stratištu u Jajincima, mestu najvećeg stradanja na čitavoj teritoriji Srbije. Bez milosti su ubijani Srbi, Jevreji, Romi, građani Srbije i bivše Jugoslavije. Užasavajući je podatak da je ubijeno sto dvadesetoro dece, najviše jevrejske, koji samo što su stupili u život. Broj od 60 hiljada nije konačan, jer su nevini ljudi ubijani neprestano, bez evidencije,
a počinioci su učinili sve da prikriju tragove zločina. Ali, zločin takvih razmera ničim se ne može sakriti.

Svedočenja o postupcima ubijanja su bolna i užasavajuća. Gotovo nestvarno izgledaju slike beščašća, odsustva svega ljudskog i moralnog. Egzekucija postaje strašna rutina daleka svakoj emociji i zdravom razumu: od novembra 1941. godine na Banjičkom logoru je određena posebna soba za one koji su predviđeni za streljanje. Konačni odabir je bio uveče. Rano ujutru zatvorenici su vezivani žicom, po dvoje ili troje, ubacivani u kamion ili blindirani automobil.
A onda, oko sedam časova ujutru, pred streljačkim strojem stajalo je po šest žrtava, na svaku dva pripadnika nacističke vojske ili policije, desno i levo od stradalnika po jedan mitraljez za slučaj bekstva.
Onda streljanje, pa lekar koji proverava da li su pogođeni tačno u krst obeležen u visini plećke, na njihovom telu sa koga je skinut nakit.
Braćo i sestre,
Zaborav i negiranje istine su loši saveznici, posebno na našem Balkanu na kome su besneli ratovi i koji su gazili osvajači.
Danas smo više nego ikada svesni da moramo da pogledamo u prošlost i da je sagledamo u svoj njenoj složenosti.
Našu prošlost izgradili su i obeležili dobri ljudi. Zbog njih moramo da budemo istrajni u borbi za prosperitetnu Srbiju kao mesto trajnog mira, u kome nikada više neće biti stradanja nevinih ljudi.
Da budućnost naše dece osiguraju dobri ljudi koji neće morati da ugrade svoj život u naš zajednički dom, u našu zajedničku Srbiju.
Politika dobrosusedstva, razumevanja i podsticanja razvoja na raznim poljima, uz ravnopravnu saradnju sa svima, tome može doprineti.
Danas Srbija na dobar način učestvuje u evropskim i svetskim zbivanjima, iako je borba za ravnopravan položaj Srbije u svetskoj politici teška i ponekad mučna.
Ali, niste birali ovu vlast da govori o tome koliko joj je teško, već da ispuni obećano. Posvećeno radimo da biste bili ponosni na to što ste građani Srbije.
Dobro je, biće bolje, ali čeka nas još mnogo muka i odricanja da bismo se svrstali u red država koje normalno i srećno žive.
Uz napore za oporavak srpske ekonomije i za otvaranje novih radnih mesta, mi i dalje vodimo bitku da ne dozvolimo ulazak samoproklamovane države Kosovo u Ujedinjene Nacije.
Ulažemo ogromne napore da razumne ljude u svetu ubedimo da Kosovo ne može da postane član organizacije UNESKO, da je kosovska kulturna baština, istorija, isključivo srpska.
Ako smo je čuvali 11 vekova, mi Srbi ćemo je čuvati i dalje, jer je geografija, to što se nalazi na prostoru Kosova i Metohije ne čini kosovskom, već uvek i samo srpskom.
Borimo se na načine koji su vama možda nedovoljno brzi ili nedovoljno vidljivi, ali su jedini mogući u ovo vreme kada svetom vlada sila. Borimo se na način koji ne ponižava Srbiju, već je vodi ka boljoj budućnosti.

Budite sigurni da nikada nećemo odustati. Nikada nećemo pokleknuti. Na to nas obavezuju heroji koji su ovde položili svoje živote. Naša je obaveza da svedočimo svojim postupcima da njihove patnje nisu bile uzaludne.
Učinimo sve da kao njihovi potomci možemo sa ponosom da kažemo da živimo u Srbiji i da želimo da ostanemo u zemlji koju su stvorili svojom žrtvom.

Te njihove žrtve se sećamo, zločin opraštamo, ali ni žrtve ni zločin nikada nećemo zaboraviti. Njihova stradalna priča je naše istorijsko slovo, deo našeg bića i osnova naše slobodarske svesti.