nikolic-dnevne.jpg

Saopštenja

27.02.2017. - 18:29

Obraćanje predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija

Obraćanje predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 27. februar 2017. godine

Poštovani gospodine predsedniče,
Cenjeni članovi Saveta bezbednosti,
Dame i gospodo,

Dozvolite mi da vas pozdravim i izrazim zahvalnost specijalnom predstavniku generalnog sekretara UN gospodinu Zahiru Taninu na sveukupnom angažmanu na realizaciji mandata UNMIK, u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 (1999), kao i članovima ovog uvaženog tela na pažnji koju u kontinuitetu posvećuju ovom pitanju. Takođe, želim da iskoristim ovu priliku da poželim uspeh u daljem radu novom generalnom sekretaru gospodinu Antoniju Guterešu.
Sa tugom moram da konstatujem da danas među nama, iza table Ruske Federacije, nema ambasadora Vitalija Čurkina, diplomate koji je neumornim radom doprineo zaštiti interesa ne samo Rusije u UN i jačanju ugleda Organizacije, već i svetskoj diplomatiji i globalnim političkim tokovima našeg doba. Srbija će mu večno ostati zahvalna na razumevanju i podršci koju nam je godinama pružao, i posvećenosti i energiji, koje su odlikovale njegov rad u Savetu bezbednosti.

Dame i gospodo,

Želeo bih još jednom da ukažem na važnost nastavka redovnog, kvartalnog održavanja sednica Saveta bezbednosti u nepromenjenom formatu na ovu temu. To je važan doprinos transparentnosti i otvorenosti i, što je posebno značajno, samo na ovaj način stvaraju se uslovi za nesmetano sprovođenje mandata UNMIKa na Kosovu i Metohiji. Ove sednice takođe daju podršku dijalogu koji se vodi između Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom EU.
U potpunosti smo saglasni sa konstatacijom iz Izveštaja koji je pred nama, o važnosti obezbeđivanja adekvatnih sredstava za rad UNMIKa koji se suočava sa tekućim i vanrednim izazovima, uključujući „krhko“ pomirenje i rastuću pretnju od nasilnog ekstremizma. Evidentno je da su Misiji UN neophodni optimalni, pojačani kadrovski i finansijski kapaciteti, kako bi mogla da odgovori svim zahtevima u implementaciji svog mandata.
Republika Srbija je nesumnjivo posvećena rešavanju svih otvorenih pitanja putem dijaloga u statusno neutralnom okviru. Jedino takvim pristupom moguć je doprinos stabilizaciji prilika u našoj južnoj pokrajini, ali i odbrana prava Srbije, kao suverene države, na teritorijalni integritet. Naš primarni cilj je bio, jeste i biće očuvati mir, stabilnost i ljudske živote. Reagujući odgovorno i odlučno na sve izazove, državne institucije Republike Srbije uticale su na smirivanje tenzija na Kosovu i Metohiji, koje su pretile da eskaliraju.
Poruka koju sa ovog mesta želim da pošaljem svim ekstremistima jeste da mirna rešenja nemaju alternativu. Problemi i otvorena pitanja moraju se rešavati putem dijaloga, a ne pretnjama i upotrebom sile.
Republika Srbija očekuje da međunarodna zajednica jedinstveno stane u odbranu ovog civilizacijskog dostignuća. U tom kontekstu, posebno podvlačim štetnost izjava u vezi sa mogućim formiranjem Vojske Kosova, čime bi ozbiljno bila prekršena rezolucija SB UN 1244 (1999), a što bi istovremeno predstavljalo novu, ozbiljnu pretnju naporima u pravcu stabilizacije ne samo Kosova i Metohije, već i Zapadnog Balkana.
Republika Srbija nastaviće da sprovodi odgovornu i miroljubivu politiku i nikome neće dati izgovor za eskalaciju i nasilje. U dijalogu između Beograda i Prištine Srbija nastoji da utre put postepenoj normalizaciji stanja, ali za iskren i životno sprovodljiv dogovor potrebna je i iskrenost drugog sagovornika.
Činjenica je da je Srbija u okviru dijaloga konstruktivna i realna u predlozima i da je spremna na kompromise koji nisu laki. Sve vreme nastojimo da doprinesemo pronalaženju obostrano prihvatljivih rešenja za mnoga kompleksna pitanja. Ovakav pristup Republike Srbije nije praćen istom takvom namerom druge strane, koja učestalo onemogućava napredak u sprovođenju obaveza koje je dogovorom i potpisom preuzela. Određeni rezultati jesu postignuti, ali ni približno onim koji se očekuju.
Sa svoje strane, ali to je samo jedna strana, Srbija je iskreno posvećena očuvanju mira i stvaranju uslova u kojima će svim stanovnicima Kosova i Metohije biti osigurana bezbednost i poštovanje osnovnih ljudskih prava. Ovo je mesto i prilika u kojoj moramo da se suočimo, a što potvrđuju i izveštaji generalnog sekretara UN o radu UNMIKa, da je aktuelna situacija na Kosovu i Metohiji daleko od toga.
Da podsetim, više od 200.000 raseljenih lica nalazi se u centralnoj Srbiji, bez ikakve nade da se vrate svojim kućama. Tu nadu im, na žalost, ne pruža ni međunarodno prisustvo. Srbija je zainteresovana za to da se sačuvaju životi i imovina svih stanovnika Pokrajine i stvore uslovi za održivi povratak interno raseljenih. Ali sva naša nastojanja da se držimo dijaloga uz posredovanje EU, na koji su pristali i Beograd i Priština, u kontinuitetu su praćena kršenjem dogovora i agresivnim postupcima vlasti u Prištini. Cilj je da se isprovociraju sukobi: od zabrane isporuka udžbenika na srpskom jeziku, preko konstantnih napada na Srbe i njihovu imovinu, protivpravnog pokušaja konfiskacije rudarsko-metalurško-hemijskog kombinata „Trepča“, do najnovijih primera zabrane ulaska na Kosovo i Metohiju voza iz Beograda, što predstavlja najgrublje kršenje osnovnih ljudskih prava i slobode kretanja.
Saobraćajno povezivanje ljudi se, u 21. veku, ne može smatrati provokacijom prema bilo kome, već naprotiv, obavezom svih civilizovanih društava da svojim građanima obezbede ekonomski razvoj i pristojan život. Posebno bih naglasio da inicijativa da voz saobraća na toj relaciji nije pokrenuta od strane političara, već od studenata jedinog univerziteta na Kosovu i Metohiji gde se nastava odvija na srpskom jeziku. Na želju preko 10.000 ovih mladih ljudi da im se omogući bolja i ekonomski prihvatljivija saobraćajna povezanost sa Beogradom i drugim gradovima u centralnoj Srbiji, Priština je odgovorila pretnjama, miniranjem pruge i upotrebom dugih cevi i borbenih vozila. Takav pristup je direktno suprotstavljen duhu dijaloga koji teži normalizaciji odnosa i predstavlja ozbiljno ugrožavanje mira i stabilnosti u regionu.
Kažu da je voz nosio poruku da je Kosovo sastavni deo Srbije i da je to provokacija koju su bili spremni da zaustave silom oružja. Ne postoji ni jedna odluka Ujedinjenih nacija po kojoj Kosovo i Metohija nije u sastavu Srbije. Za mene, prava provokacija je to što svi predstavnici privremene administracije u Prištini govore da je Kosovo nezavisna država. Da li biste opravdali kada bi Srbija, članica Ujedinjenih nacija, na tu provokaciju odgovorila pretnjom oružjem?
Siguran sam da delite moju zabrinutost zbog slanja, bez obavezne saglasnosti lokalne srpske zajednice, etnički čistih specijalnih policijskih jedinica naoružanih ofanzivnim oružjem na Sever Kosova i Metohije, koji je u najvećem broju naseljen srpskim stanovništvom i na kome je još uvek živo sećanje na talas organizovanog etničkog čišćenja iz marta 2004. godine. Podsećam da su tada Srbi praktično proterani iz gotovo svih gradskih sredina na Kosovu i Metohiji. Čin slanja specijalnih policijskih jedinica apsolutno je neprihvatljiv i bio je poziv na oružani sukob. Pitajte ih kakvo naređenje su imali da se voz pun studenata, kojim slučajem, pojavio na administrativnom prelazu. Meni, na sastanku u Briselu, pred Visokom predstavnicom za spoljnu politiku i bezbednost, gospođom Mogerini, nisu znali kako da odgovore. Možda će vama reći. Ovde sede mnogi zaštitnici njihovog ponašanja.
Bila je to direktna pretnja životima civila. Manifestacija institucionalne namere upotrebe nasilja prema miroljubivim studentima, pripadnicima nealbanskih zajednica, otvorena je i ozbiljna pretnja miru u bezbednosno krhkoj situaciji na Kosovu i Metohiji.
I tada je Republika Srbija, kao i mnogo puta do sada, reagovala razumno i odgovorno, odlukama i porukama čiji je jedini cilj bio da se očuvaju mir i kakva-takva stabilnost u regionu, da se izbegne opasnost po život preostalog nealbanskog stanovništva u Pokrajini. Srbija nikada i ničim nije dala povod albanskim ekstremistima, a oni i dalje ne biraju sredstva kako bi izazvali sukobe širih razmera. Odraz takvog našeg dobronamernog, kompromisnog pristupa je i postizanje dogovora o uređenju dela oko mosta u Kosovskoj Mitrovici, 4. februara ove godine.

Uvaženi članovi Saveta bezbednosti,

Uskoro će se navršiti četiri godine od postizanja Prvog Briselskog sporazuma. Ključni segment tog Sporazuma, dogovorenog i potpisanog, odnosi se na formiranje Zajednice srpskih opština koje nažalost još nije ni počelo. Predstavnici Prištine sve otvorenije poručuju da njih ova Zajednica i ne zanima i da se neće držati dogovora čiji je garant Evropska unija. Ovu samovolju prištinskih pregovarača neće rešiti tek poneka uzgredna javna kritika upućena Prištini koja stiže sa Zapada.
Srbija s pravom zahteva samo toliko – da se Priština drži dogovora od pre 4 godine. Srbija očekuje da čuje ujedinjen i snažan glas međunarodne zajednice, uključujući naše partnere iz Evropske unije, protiv ignoratskog stava Prištine po ovom pitanju od vitalnog značaja za Srbe. Čemu dogovori, obaveze na koje se pristalo, ako se ne sprovode?!
Uspostavljanje Zajednice srpskih opština preduslov je za normalan život i održiv opstanak srpskog naroda u Pokrajini i predstavlja sistemsku, institucionalnu zaštitu zagarantovanih ljudskih prava. Kao takva, zavređuje da joj se posveti daleko veća pažnja i u Izveštaju generalnog sekretara UN čiji je zadatak da brani osnovna ljudska prava, pre svega pravo na život, slobodu kretanja, stanovanja, pravo na rad i obrazovanje, pravo na očuvanje kulturne posebnosti naroda, slobodu veroispovesti.
Sva ova prava Srbija sporazumno prepušta privremenim organima u Prištini, sva ova prava Priština, na osnovu Briselskog sporazuma, mora da prepusti Zajednici srpskih opština, instituciji koja će da ih sprovodi u nealbanskom, posebno srpskom stanovništvu na Kosovu i Metohiji u opštinama u kojima su u većini. Zajednica srpskih opština je i osmišljena sa zadatkom da uspostavi vladavinu prava i ljudskih sloboda Srbima kroz institucije sistema.
Republika Srbija i u tom kontekstu sagledava važnost redovnih sednica Saveta bezbednosti sa kojih se upućuje poruka obema stranama, a pogotovo Prištini, da ono što se dogovori nije i ne može biti tek mrtvo slovo na papiru, već mora da zaživi i ostvari se. Četiri godine su više nego dovoljno vreme. Izgovori za odugovlačenje više se ne smeju tek tako prihvatati. Formiranje i aktiviranje Zajednice srpskih opština je prioritetno. Dinamika formiranja se mora definisati i odrediti datum početka rada Upravljačkog tima, a Zajednica može biti zasnovana isključivo na onome što je dogovoreno – nikako na nekakvim naknadnim pokušajima jednostranih izmena onoga o čemu je, uz posredovanje EU, već postignut dogovor.
Formiranje Zajednice srpskih opština, sa suštinskim ovlašćenjima predviđenim Briselskim sporazumom i postignutim pratećim dogovorima, a ne sa ingerencijama nevladine organizacije, neophodno je i kako bi se sprečila dalja eskalacija nepoverenja. Sve drugo bi značilo izbegavanje preuzetih obaveza i obesmišljavanje samog dijaloga između Beograda i Prištine.
Situaciju na Kosovu i Metohiji i dalje karakteriše hronični nedostatak fizičke i pravne sigurnosti za Srbe i sve ostale ne-Albance, posebno za interno raseljena lica koja su se vratila ili žele da se vrate u mesta ranijeg prebivališta. Simbolički odraz netrpeljivosti i odnosa prema nealbanskim zajednicama, a posebno prema Srbima na Kosovu i Metohiji su katanci na Hramu Hrista Spasa u Prištini. Iza ovog nedvosmisleno anticivilizacijskog akta stoji težnja da se zatru svi tragovi postojanja srpskog naroda i kulture u ovom gradu, u kojem je do 1999. godine živelo više od 50 hiljada Srba. Međunarodna zajednica ne sme dozvoliti da ovakvim nasilničkim postupcima uzurpacije svetog mesta i simbolički bude do kraja sprovedeno brutalno etničko čišćenje Srba ali i drugih ne-Albanaca iz Prištine. Time se obesmišljava svako nastojanje da se na Kosovu i Metohiji stvori makar iluzija multietničkog društva. Na ovaj način se Srbima na Kosovu i Metohiji upućuje više nego jasna poruka da njihova viševekovna istorija, kultura i religija nisu dobrodošle.
U svojim navodnim nastojanjima da se brine o srpskoj kulturnoj i religijskoj baštini Priština nije otišla dalje od deklarativnih floskula jer se istorijska, kulturna i verska baština ne štiti skrnavljenjem, paljenjem, uništavanjem stoletnog hrišćanskog nasleđa koje ne pripada samo Srbima, već je srednjovekovno pamćenje čovečanstva.
Jedno istinski demokratsko društvo ne može se razvijati u sredini u kojoj se ne kažnjavju zločini počinjeni protiv Srba i drugih ne-Albanaca, njihove imovine i istorijske, kulturne i verske baštine i identiteta. To je danas sve jasnije i onim državama koje su svojevremeno podržale pokušaj vlasti u Prištini da ostvari članstvo u UNESKO.
Podvlačim, ne može biti istinskog pomirenja bez procesuiranja svih zločina.
To je obaveza prema porodicama koje imaju pravo da saznaju istinu o sudbini svojih najbližih. Republika Srbija nikad nije osporavala potrebu da svi koji su počinili ratne zločine, bez obzira na etničku pripadnost, odgovaraju. Naprotiv. Istovremeno, od ključne je važnosti da se po ovom pitanju ne pribegava manipulacijama i zloupotrebama u političke svrhe, a time se vlasti u Prištini učestalo služe. Tako se pokazuje nespremnost Prištine za suočavanje sa odgovornošću u sopstvenim redovima po pitanju ratnih zločina. Ovo naglašavam svestan predstojećeg početka rada Specijalnog suda u čijoj su nadležnosti zločini izvršeni na Kosovu i Metohiji, a u vezi sa navodima iz Izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima otetih Srba, kao i drugi ratni i zločini protiv čovečnosti.
Srbija takođe pridaje veliki značaj rešavanju problema nestalih lica kao prioritetnom humanitarnom pitanju.
Francusko pravosuđe rešava zahtev za izručenje Ramuša Haradinaja Srbiji zato što je osumnjičen za najteže ratne zločine. Taj nečovek, jedan od komandanata terorističke tzv. „Oslobodilačke vojske Kosova“, u nastojanju da izbegne zadovoljenje pravde, ne preza da i danas, pred očima Evrope i sveta, otvoreno preti novim ratom govoreći da će (citiram): „Srbija proći kao 1999. godine“.
Dozvolite mi da vas tek u dve rečenice vratim u 1999. godinu, ali ne pričom o izginulim ljudima, nevinim civilnim žrtvama, o zgarištima, o rušenju i razaranju tokom same agresije koja je, nije mi teško da podsetim, izvršena bez odluke SB i UN na jednu suverenu evropsku državu. Predočiću vam posledice sa kojima živimo posle 18 godina, činjenice kojima raspolaže i Svetska zdravstvena ogranizacija: Naučno je potvrđeno da posle dospevanja u telo mikro i nano čestice osiromašenog uranijuma ispoljavaju radiacioni i toksični efekat teškog metala, a ukoliko su dovoljno malih dimenzija prolaze kroz sve telesne barijere, uključujući krvno-moždanu barijeru i placentu, te se mogu naći u svim tkivima i organima kontaminirane osobe, kao i u plodu intrauterino. Prema istraživanju doktora Gati (A. Gatti) i Montenari (S. Montanari) iz 2004. godine, ukoliko ispitanik potiče sa teritorije koja je bombardovana projektilima sa osiromašenim uranijumom, ne može se isključiti prisustvo osiromašenog uranijuma kao potencijalnog patogena, čak iako nije dokazano njegovo tkivno prisustvo. Tako se, dame i gospodo, pokazalo da je nuklearno naoružanje, uključujući i ono koje sadrži osiromašeni uranijum, iako rezultat vrhunske tehnologije, zapravo nusprodukt civilizacije, nevidljivi, idealni ubica, sredstvo masovnog transgeneracijskog uništenja i trajnih inverzibilnih promena svih prirodnih resursa. Bačene na Srbiju pre 18 godina, bombe sa osiromašenim uranijumom danas ugražavaju eko sistem čitave planete.
Ali, ovu temu ostavljam svima nama na savest i razmatranje kao neodvojivi deo misije SB UN o naoružanju, upotrebi oružja i posledicama po opstanak ljudi u budućnosti na planeti Zemlji.
Ne znam, dakle, zašto nije usledila oštra osuda istupa, rekao bih otvorenih pretnji Ramuša Haradinaja. Nekažnjivost za počinjene zločine ne sme se dozvoliti ni tolerisati. Ovo je civilizacijsko pitanje i ozbiljan test za celokupno članstvo UN, prilika da pokažemo da su pravo i pravda iznad politike i da su sve žrtve jednake u svom stradanju.
Brojni su incidenti koji potvrđuju da je bezbednost na Kosovu i Metohiji i dalje nestabilna i u latentnoj opasnosti od eskalacije nasilja. Ponavljam, najugroženiji su povratnici u nacionalno mešovite sredine. Zato bi ovom pitanju u izveštajima generalnog sekretara trebalo posvetiti veću pažnju. Evo konkretnog primera: u periodu od 1. oktobra 2016. godine do 31. januara 2017. godine, dakle samo u protekla 4 meseca, evidentirano je preko 30 etnički motivisanih napada na Srbe i druge ne-Albance. Izvršeni su fizički napadi, pokušano je onemogućavanje raseljenih lica da proslave Badnji dan u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici, obijana je i paljena imovina povratnika i ponovo oštećena spomen ploča otetim srpskim novinarima u opštini Orahovac. Primeri poput bombe koja je pronađena u srpskom delu Orahovca, u blizini pravoslavne crkve, kao i eksplozivne naprave nađene kod vodovoda u Kosovskoj Mitrovici ili kamenovanja školskog autobusa punog dece na putu Šilovo-Koretište, pokazuju svu različitost između onog za šta se Priština deklarativno zalaže i stvarnosti na terenu.
Zar nije jasan poziv na zabrinutost i reakciju celokupne međunarodne zajednice nastavak sprečavanja raseljenih Srba da posete svoje crkve i groblja čak i za vreme velikih hrišćanskih praznika, poput Božića. Ako niste zabrinuti, ako to ne zaustavite, onda vi šaljete jasnu poruku da odobravate stav Prištine da Srbi nisu poželjni, da nikada neće moći da budu svoji na svome, da nema uslova za njihov bezbedan povratak, da nikada neće biti sigurni ni sa svojim životom, a kamoli sa imovinom i pravnom sigurnošću!
Ostaje nerešen problem vraćanja privatne imovine, što je jedno od najprisutnijih kršenja ljudskih prava sa kojim se posebno suočavaju interno raseljena lica sa Kosova i Metohije. Pred Agencijom za imovinu, koja je pod kontrolom Prištine, nalazi se preko 40.000 zahteva za povraćaj nelegelno otete i uzurpirane imovine. Od tih zahteva, 97 odsto podnelo je srpsko i drugo nealbansko stanovništvo, a oko 18.000 tužbi, koje se odnose na nakandu štete za uništenu i oštećenu imovinu, predato je sudovima u Pokrajini.
Evidentno je, dakle, da nema elementarnih uslova za održiv povratak raseljenih, počev od odsustva lične i imovinske bezbednosti i vladavine prava, do raširene diskriminacije i nepoštovanja osnovnih ljudskih i građanskih prava i sloboda nealbanskog stanovništva. Broj povratnika u Pokrajinu i dalje je poražavajuće mali, iako je stvaranje uslova za neometan i dugoročno održiv povratak, jedan od glavnih zadataka mandata UNMIKa.
Jasno je da UNMIK teško ostvaruje i ovaj deo svoje misije, a ključni razlog je nepostojanje političke volje većinske zajednice i njenoj nepomirljivoj netoleranciji prema svima drugima. Primera radi, deklaracijom Skupštine Opštine Suva Reka uslovljava se povratak interno raseljenih lica u Mušutište rešavanjem pitanja nestalih lica i izvinjenjem Republike Srbije i kosovskih Srba za navodne zločine koji su počinjeni tokom konflikta 1999. godine. Zalud su vlasnički listovi Srba o poreklu imovine, zalud pravo da žive u kući nasleđenoj od pradedova, zalud Briselski dogovori i mandat UNMIKa.
Niko ne reaguje na ovakvu samovolju i uskraćivanje svih prava Srbima povratnicima. A nereagovanje na ovakve događaje realno predstavlja prećutno prihvatanje, pa čak i podršku nastavku ovakve prakse koja nije u duhu ni Saveta bezbednosti, ni svih povelja i deklaracija Ujedinjenih nacija, koja nije u duhu prava i pravde!
Zato tražimo da pitanju manjinskih prava bude posvećena veća pažnja u izveštajima generalnog sekretara o radu UNMIKa. Evidentno je da je na Kosovu i Metohiji veoma raširena sistemska, pravna, administrativna, institucionalna i politička ugroženost ljudskih prava pripadnika nealbanskih zajednica. Sistemski se primenjuju dvostruki standardi pri čemu se pripadnici nealbanskih zajednica suočavaju sa nebrojenim preprekama u pokušaju da ostvare svoja prava – od najosnovnijeg prava na život bez straha od fizičkog nasilja i prava da nasilnici budu kažnjeni, preko prava na povratak i opstanak u mestu povratka, zapošljavanja i školovanja dece, zdravstvenu zaštitu, do imovinskih i verskih prava. A sve dok bude zločina bez kazne, sve dok vlasti u Prištini bez posledica sprovode svoj naum, a ne sprovode tačke iz Briselskog sporazuma – neće biti moguć čoveka dostojan život u multietničkoj zajednici. U tome vidim odgovornost i ove uvažene organizacije kojoj se danas obraćam.
Rečju – ne sme se dozvoliti da pitanja od suštinskog značaja za normalan i dostojanstven život Srba i pripadnika drugih nealbanskih zajednica budu utopljena u opštu statistiku, da se zanemari etnička komponenta koja je u osnovi svih problema na Kosovu i Metohiji. To ne može biti prihvatljiv put, jer se može tumačiti kao spremnost za prihvatanje zatečenog stanja, bez namere da se bilo šta bitnije menja.
Polazeći od toga da „enklave“ imaju svoje osobene probleme i zaslužuju, pre svega, prepoznavanje aktuelnog stanja i više napora u pravcu rešavanja brojnih svakodnevnih životnih problema, ponoviću i ovog puta da smatramo potrebnim da se, uz zadržavanje dela izveštaja posvećenog severu Kosova i Metohije, uvede i deo koji bi se fokusirao na položaj manjinskih zajednica južno od reke Ibar.
Radikalizacija političke klime i jačanje političke, etničke i verske netrpeljivosti pojačavaju nestabilnost bezbednosne situacije na Kosovu i Metohiji. U Pokrajini je prisutan drastičan porast verskog ekstremizma sa elementima terorizma i delovanja radikalizovanih ekstremista koji se vraćaju sa ratišta na Bliskom istoku. Istovremeno, na polarizovanoj političkoj sceni samih kosovskih Albanaca postoji trend daljeg zaoštravanja uz konstantnu pretnju preusmeravanja nezadovoljstva albanskog biračkog tela na pripadnike nealbanskih zajednica, pre svega Srba, što zahteva pojačanu pažnju međunarodnog prisustva.

Gospodine predsedniče,

Rukovodeći se interesima regionalne stabilnosti i vizijom drugačijeg, pomirenju, vladavini prava i demokratskim vrednostima istinski posvećenog regiona, Republika Srbija je čvrsto opredeljena da se nastavi dijalog Beograda i Prištine čiji je primarni cilj rešavanje svakodnevnih, životnih problema ljudi na Kosovu i Metohiji, uz puno poštovanje rezolucije SB UN 1244 (1999), koja predstavlja osnov i okvir za rešavanje ovih pitanja.
Međutim, da bi dijalog bio istinski svrsishodan, mora biti utemeljen na iskrenoj želji za rešavanjem problema na bazi kompromisa i nikako ne sme biti zloupotrebljavan kao platforma za nametanje interesa jedne strane, a pogotovo ne za nametanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova koju Republika Srbija nikada neće priznati.
Rešenje za pitanje Kosova i Metohije ne može biti bazirano na diktatu i dovođenju Republike Srbije pred svršen čin. Ono je moguće samo putem dijaloga i iznalaženjem, za sve strane, prihvatljivih ishoda.
Poslednje što želimo je da situacija na Kosovu i Metohiji bude konstantna pretnja stabilnosti i napretku Srbije i regiona, zbog čega ćemo odgovorno i bez obzira na učestale demonstracije odsustva konstruktivnosti i štetne jednostrane poteze druge strane, i dalje posvećeno raditi na normalizaciji.
Brojni su primeri unilateralnih koraka Prištine preduzetih mimo dogovora pod okriljem dijaloga, kao što su pokušaji članstva u međunarodnim organizacijama. Naime, dijalogom je predviđeno da se sva, ponavljam, sva pitanja rešavaju u dijalogu dve strane pod okriljem EU. Štetan je manir prištinskih vlasti da, uz saglasnost nekih velikih sila koje su sponzori pokušaja njihove nezavisnosti, pribegavaju jednostranim potezima, nepoštujući Briselski dijalog kao dogovoreni okvir rešavanja otvorenih pitanja. Kontinuitet ove loše prakse potvrđuju i nastojanja u pravcu ostvarivanja članstva u UNESK-u, Interpolu i drugim organizacijama, koja nepotrebno remete atmosferu u kojoj se dijalog odvija i odvraćaju od onoga što bi trebalo da bude primarni cilj za obe strane – stabilizacija prilika u regionu i iznalaženja održivih i obostrano prihvatljivih rešenja.
Srbija se, sa svoje strane, drži dogovora.

Dame i gospodo,

Pre pet godina, odlučio sam da se uključim u dijalog sa privremenim vlastima u Prištini da bismo smirili tenzije i da bismo, nadasve, obezbedili što normalniji i bezbedniji život Srba i nealbanske manjine koja živi na Kosovu i Metohiji. Ono što je Srbija doživljavala za vreme dijaloga nateralo me da se zapitam da li sam učinio najbolje.
Mnogi zaboravljaju da je Kosovo i Metohija istorijska teritorija Srbije, a ne Albanaca, kojih, za razliku od Srba, prema turskim popisima, u 14. veku nije ni bilo na tom području.
Zaboravlja se da se upravo ovde, u Sjedinjenim Državama, pre 99 godina proslavljao Dan Kosova kao, razume se, srpske zemlje, i da je tom prilikom predsednik Vudro Vilson uputio Poslanicu srpskoj zajednici u SAD, poželevši sreću Srbiji i srpskom narodu.
Zaboravlja se da su Srbi na toj teritoriji sazdali svoju državu još u Srednjem veku, da su srpski carevi i kraljevi od tog doba podizali svoje zadužbine od kojih je najveći broj upisan u svetsku baštinu UNESKO kao srpsko nasleđe. Nažalost, većina se danas vodi na listi ugrožene svetske baštine. Ugrožene od koga? Od nas koji imamo pravo da čuvamo svoje hrišćansko nasleđe, sigurno ne!
Zaboravlja se i da je Kosovo najviše naseljavano Albancima tek u poslednja dva veka, naročito u vreme diktature komunističkog vođe Envera Hodže, od koga su bežali iz Albanije ka Kosovu i Metohiji i bili primani od Srba kao braća, u dobroj veri.
Zaboravlja se da ništa ne vredi jednostrano proglašavanje državnosti, ako ono nije plod saglasnosti matične države i naroda. Da je to tačno, potvrđuje stalni pritisak na Srbiju da se odrekne svoje teritorije, zemlje na kojoj je pre gotovo deset vekova uspostavila svoju državnost.
Mi to nećemo učiniti, kao što ne bi niko drugi. U ovom Savetu imamo obezbeđenje u tome što pojedine stalne članice poštuju međunarodno pravo i podržavaju integritet i suverenitet Srbije. Mi znamo da ima zemalja koje su iz svojih interesa priznale tzv. Kosovo, ali znamo i da preko sedamdeset posto čovečanstva ne deli to mišljenje.
Možda pojedinima od vas govorim uzalud. U Srbiji kažemo da je uzaludno šaputati gluvom i namigivati slepom. Nemate takvu muku, a tuđoj okrećete leđa.
Ne bih vam nikada poželeo da vaša deca žive u uslovima u kojima žive srpska deca na Kosovu i Metohiji. Ne bih, zato što verujem u pravo deteta da odrasta u miru, pravo roditelja da ga u miru odgaja i pravo čoveka da, kad za to dođe vreme, svoj život završi u kući svojih pradedova. Ne bih, zato što verujem u Boga.
Još jednom želim da budem jasan – Srbija neće priznati Kosovo šta god da nam se nudi zauzvrat i kakvim god pritiscima bili izloženi. Reč je o odbrani principa i o trajnoj naklonjenosti pravdi. Onaj ko se drži principa i ko se bori za pravdu, uvek je u pravu.
U ime građana Srbije, zahvaljujem se svim državama koje poštuju međunarodno pravo i podržavaju naš stav. Svega ovoga trebalo bi da budu svesni politički prvaci Prištine, koji bi konačno morali da uđu u razumne pregovore i drže obećanu i potpisanu reč, kao što su njihovi preci znali da čine.
I ovog puta apelujem na one države koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova da izdrže besramne pritiske moćnih i ostanu dosledne svom principijelnom poštovanju međunarodnog prava, Povelje UN i vrhovnog autoriteta SB UN na planu očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti. Pozivam one države koje su priznale Kosovo da svoju odluku preispitaju i na taj način doprinesu nastojanjima da se za ovo pitanje iznađe obostrano prihvatljivo rešenje.
Srbija je spremna na dogovore, ali ne na ucene, spremna na razgovore, ali ne na ultimativna jednostrana rešenja, spremna na suštinsku autonomiju Kosova i Metohije, nikada na Nezavisnu državu Kosovo! I spremna, da u tom kontekstu suštinske autonomije garantuje sva prava nacionalnim zajednicama, a ta prava su u našim zakonima i u svakodnevnom životu daleko iznad standarda većine država.
Zahvaljujem na pažnji.

Pitajte predsednika

Ime i prezime je obavezno polje.
Telefon je obavezno polje.
Тema je obavezno polje.
Еlektronska pošta je neispravna.
Poruka je obavezno polje.