Nis-svecano obelezavanje pocetka proslave Milanskog Edikta05.JPG

Vesti

18.01.2013. - 13:53

Govor predsednika Nikolića u Nišu 17.01.2013

Vaša Svetosti, poštovani predstavnici verskih zajednica, članovi Vlade Republike Srbije, uvažene ekselencije, dame i gospodo, prijatelji.

Po Evseviju, na pobedničkom putu u Rim, odjednom, usred podneva, na vedrom nebu, Konstantin i njegova vojska su ugledali krst sa natpisom „Ovim pobedi“!

 

Sledeće noći Spasitelj se javio Konstantinu i naredio mu da pripremi zastavu sa znakom koji mu se ukazao. Zastavu je sačinjavao zlatni venac poboden na dršku, s monogramom od početnih slova Hristovog imena.

 

A možda je, verujući Laktanciju, Konstantin u snu dobio zapovest da stavi nebeski znak Boga na štitove svojih vojnika, što je i učinio. Uprkos izvesnim razlikama - kod Evsevija se radilo o zastavi i "Ovim pobedi!" , a kod Laktancija o štitovima i "U ovom znaku ćeš pobediti" - suština sna je istovetna.

 

Postoji i treća verzija po kojoj je car video kako se na noćnom nebu formira krst od zvezda.

 

Svejedno, u bici koja se odigrala 28. oktobra 312. godine, Konstantin je odneo veliku pobedu. Nedugo zatim, Maksiminu Daji uputio je pismo u kome zahteva prestanak progona hrišćana u istočnim oblastima Carstva. Iste godine, Konstantin je naložio da se vrati zaplenjena imovina hrišćana i njihove crkve.

 

U februaru 313. godine Konstantin Veliki i njegov zet i savladar Licinije, u Milanu su postigli dogovor, ili zakonski akt, Milanski edikt o verskoj toleranciji.

 

Njime je hrišćanima dozvoljeno da slobodno veroispovedaju i da više ne strahuju od progona koji su obeležila tri prethodna veka.

 

"Odlučili smo da dozvolimo hrišćanima i svima drugima slobodu izbora da sleduju veru koju bi oni želeli; i da ne treba apsolutno nikome odbijati pravo da sleduje i izabere pobožnost i veru hrišćana; i svako od onih koji su se slobodno opredelili da drže hrišćansku pobožnost – neka drže bez ikakvog uznemiravanja".

 

Ovo je deo poruka iz Milanskog edikta, svojevrsnog zakona o ravnopravnosti hrišćanske vere u Rimskom carstvu. U njima prepoznajemo osnove ljudskih prava i sloboda uopšte koje su – da li na čast čovekovog civilizacijskog hoda na planeti Zemlji – i danas aktuelne: sloboda izbora vere, pravo čoveka da je sledi i da veruje bez uznemiravanja.

 

Pred slovima Milanskog edikta neka svako – bez obzira da li Gospodu služi kao pastir ili vernik, da li je uopšte verujući, makar u sebi odgovori: jesam li dovoljno tolerantan, ne samo prema onima koji pripadaju drugim verama, već oko sebe – prema bližnjima, susedima, prema nepoznatom čoveku.

 

Svako od hrišćana, bez obzira kojoj zajednici u okviru hrišćanstva pripada, – mora da se zapita da li je svojim životom i odnosom prema onima koji su u manjini, zaslužio da bude naslednik hrišćana koji su tri veka, ma koliko bili slabi i bez ikakve zaštite, imali makar isto toliko časti kao i oni koji su ih uništavali.

 

Da li sam, kao hrišćanin, dostojni naslednik one proganjane, mučene i ubijane manjine, onih ljudi koje je Konstantin Veliki učinio ravnopravnim sa drugima?

 

Nije lako živeti časno, sa svojom verom, sa svojim ubeđenjem, ako to nije po volji moćnika. U to vreme naročito, zato što je vernost prema Hristu donosila muku i patnju, neretko i smrt.

 

Da parafraziram francuskog akademika, srpskog prijatelja, Žan Ditura: "Ali najzad, zašto i ne umreti da bi se sačuvala nenarušena čast. Moglo bi se reći kako je to princip na kome se zasniva vrlina."

 

Za Srbiju je čast što se jubilej Milanskog edikta tokom ove godine svetkuje u našoj zemlji. Verujem da to nismo zavredeli samo zbog činjenice što je Flavius Valerius Konstantinus Augustos rođen u Medijani pokraj Niša. Srbija danas živi po principima Milanskog edikta, njeni građani imaju Ustavom i zakonima zagarantovanu slobodu veroispovesti, ili – kako je car Konstantin pisao u Milanskom ediktu :“Pravo da slede i veruju bez uznemiravanja“.

 

Milanski edikt je za nas filozofija života. Ova jubilarna godina nama nije tek demonstracija kulture sećanja, već istinska slava jednog od najznačajnijih civilizacijskih dokumenata.

 

Za Srbiju, zemlju Konstantinovog rođenja, zemlju u kojoj se svaki vladar trudio da uz svoje ime nekako veže i ime Velikog Konstantina, njegove poruke su aktuelne i svevremene.

 

Promovišemo ih kao opšte vrednosti čija principijelnost i humanost, na ponos čovečanstva, opstaju kroz vekove kao putokazi, kao luč.       

 

Konstantin se krstio neposredno pred smrt. Moguće je da je, uz sve zasluge koje je imao za hrišćanstvo, smatrao da posle krštenja ne sme da počini nijedan greh, a takvom iskušenju teško da bi i jedan tadašnji vladar mogao da odoli. Poneko od današnjih vladara mogao bi da se seti da je kršten u ranom detinjstvu, a da je prema drugim, često nepoznatim ljudima i čitavim narodima, počinio više grehova od nekrštenog Konstantina.

 

Ali „Svako neka veruje kako mu srce hoće!" Ovim Konstantinovim rečima vera mnogih od nas postala je vera živih i slobodnih ljudi. Tom njegovom porukom izgovorenom za večnost i večerašnjom svečanošću proglašavamo 2013.-u godinu, godinom Milanskog edikta u Srbiji.

Podeli

Pitajte predsednika

Ime i prezime je obavezno polje.
Telefon je obavezno polje.
Тema je obavezno polje.
Еlektronska pošta je neispravna.
Poruka je obavezno polje.