Blago vodenica iz Vučja

Zubu vremena danas ponosno odolevaju četiri vodenice, s tim što postoji i želja za restauracijom i stavljanjem u funkciju već postojećih, starih. Čuvajući ove divne građevine čuvamo i negujemo lokalne vrednosti, čuvamo od zaborava zvuke čeketala, kamena za mlevenje, omogućavamo jazovima da teku. Manifestacija „Dani vodenica“ koja se svake godine tradicionalno obeležava u Vučju u organizaciji Doma kulture Vučje, značajna je jer čuva od zaborava stare zanate i tradiciju i omogućava da naša deca osete ukus brašna samlevenog na najprirodniji način, kao i specijalitete spremljene od njega.

 

Prosečna starost vodenica u nizu na reci Vučjanki je oko 150 godina, mada pojedini tvrde da ima i onih potočara koje su sagrađene pre 200 godina. Potočara je autentična građevina, koja i u nazivima njenih delova čuva našu tradiciju: jaz – iskop za odvojen dovod vode; lakomice – drveno korito preko stenovitog tla; badanj – koji prihvata vodu; cipun – na dnu badnja formira mlaz vode koji pada na vitlo, koje okreće teški kameni točak; ušur je deo mliva (svega samlevenog), koji ostaje vodeničaru, a raboš je drvena sprava, čiji jedan deo dobija donosilac mliva, a drugi ostaje uz njegov džak. Bile su sastavni deo pejzaža ovog kraja u autentičnom, prirodnom ambijentu. Ovi proizvodni pogoni su uvek na nepristupačnom mestu, izdvojeni od naselja služili su i kao mesta sastanaka meštana, koje su sve bitne odluke i dogovore donosili upravo u vodenicama. Istraživači narodnih običaja i tradicije, tajnovitost mesta na kojima su građene dovode u vezu sa vodom koja je vekovima u ljudima izazivala divljenje, ali i strah i podozrenje.

 

„Dani vodenice“ predstavljaju manifestaciju koja godinama unazad svakog oktobra okuplja brojne građane koji žele da osete duh starih vremena iz kojih potiču ove drevne vodenice. Kačamak, pogača i kajmak su specijaliteti koji se tih dana služe u Vučju, privlačeći veliki broj ljudi koji žele da uživaju u ovim tradicionalnim jelima. Posetioci se upoznaju sa načinom proizvodnje u vodenicama i imaju priliku da se razgovaraju sa starim vodeničarima kojima je ovaj zanat deo porodične tradicije i prenosi se sa kolena na koleno. Ovi vredni, marljivi ljudi puni entuzijazma svake godine odgovaraju na pitanja svojih sugrađana sa žarom u očima, ali i sa setom, jer njihova varoš nije svakoga dana živa, kao i u vreme održavanja manifestacije. Vodeničar Bora Mihajlović je na jednoj od manifestacija ukazao da njihov zanat postaje nepravedno zaboravljen i zasenjen. „Iako, sada postoje mlinovi žito se i dalje melje u vodenicama. Ljudi još uvek kupuju naše kukuruzno brašno za spremanje proje i kačamaka. To ih podseća na korene, ali i čuju koliko je zdravo“, rekao je vodeničar Bora i naglašava da „Dani vodenice“ služe da nam ukažu da iako živimo u savremenom svetu, nikada ne smemo zaboraviti našu kulturu i da smo zahvaljujući našim precima, koji su svojim rukama gradili ovu zemlju, danas imamo identitet i integritet. Vodenice potočare mogu imati veliki značaj i ekonomsku dimenziju u okviru seoskog turizma i zato moramo znati da koristimo naša dobra.

 

Dom kulture Vučje pokrenuo je i inicijativu za realizaciju projekta „Đurđev danak – hajdučki sastanak“, čija bi se svrha ogledala u oživljavanju sećanja na naše hajduke, kojima su vodenice često bile utočište. Ova kulturno-umetnička predstava, odigravala bi se u realnom ambijentu vodenice i verno odslikavala vrednosti za koje su se naši hajduci uz pomoć jataka borili.

 

O važnosti obnavljanja vodenica govorio je i sada pokolni slikar Milutin Dedić, koji je smatrao da su one blago materijalne srpske kulture. U knjizi „Vodenica božija i đavolja“, on je između ostalog napisao da je, slikajući vodenice i pišući o njima želeo da odgovori na pitanje šta je to čovek stvorio da mu služi, a da nije ugrozio njegovu životnu okolinu. To je vodenica, građena od drveta i kamena, koja koristi vodu kao energiju i mogla bi da egzistira vekovima, samo kada bi čovek imao pravilan odnos prema njoj.