06.10.2012

Говор Председника Николића - Опленац

Поштовани..

Ваше екселенције,

Представници вреских заједница,

Даме и господо,

 

Данас на Опленцу, у светој српској земљи, сахрањујемо посмртне остатке кнеза Павла, његове супруге кнегиње Олге и њиховог сина Николе.

 

Коначно ће пронаћи свој мир у цркви коју је сазидао краљ Петар I Карађорђевић као део историјско-меморијалног комплекса Задужбине династије Карађорђевића.

 

Данас ћемо скинути са леђа део тешког терета који смо себи натоварили сами, када смо се, заслепљени садашношћу, одрекли  своје поштовања вредне прошлости.

 

Зато је овај дан велики за Србију. Зато би данас сви грађани Србије, без обзира на лична уверења и верска убеђења, требало да буду поносни што одужујемо један од најтежих дугова које један народ може да има, дуг према прецима.

 

Данас својим потомцима указујемо на једини пут којим могу да стигну до самопоштовања и поштовања других, којим могу да постану достојни својих славних предака.

 

Колико је народа у свету који су имали своје царице, краљице, кнегиње, цареве, краљеве, кнежеве? Да ли су се они који су их имали одрекли сећања на њих и поштовања за то што су водили државу и народ? Колико народа, у нашем окружењу или далеко од нас, данас, овог часа, размишља о Србији на другачији, бољи начин. О Србији која траје вековима, у којој су плотови старији од њихових првих устава

 

Не налази данас само кнез Павле свој мир, не само његова ћерка Јелисавета, свако од нас се данас осећа као причешћен, као прочишћен, није ово само поштовање династије Карађорђевића, данас показујемо да поштујемо своју традицију и историју, да поштујемо своју Србију.

 

Требало је да прво срби поново почну да цене своју србију па да династија Карађорђевић дочека тренутак рехабилитације и поновног уважавања и поштовања од стране српског народа.

 

Тако династија Карађорђевић поново дели судбину своје отаџбине чијем развоју је значајно допринела, развијајући се са њом, и доживљавајући својеврсну голготу страдајући са њом.

 

Атентати, прогони, клевете, неправедна осуда, само су део њених страдања.

Мада је краљвина Србија била уважавана и поштована у целом свету и са Карађорђевићима на челу извојевала многе славне победе, деценијама су генерације ђака и студената у уџбеницима училе о томе како је све добро и позитивно проистекло из комунизма, а све лоше и зло из периода монархије.

Истина није само црна или бела. Истина има хиљаде нијанси између црне и беле, сваки део наше историје имао је позитивне и негативне стране.

 

Даме и господо,

 

Кнез Павле рођен је у Петрограду, 15/27. априла 1893. године, као син кнеза Арсена и кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато. Одрастао је у домаћинству свог стрица Петра Карађорђевића, српског краља.

 

Студирао је у Оксфорду, прекида студије чим је избио први светски рат и узима учешће у ратним дејствима у чину потпоручника.

 

До одласка на Крф обављао је дипломатске мисије у Италији и Енглеској, а затим се прикључује главном штабу. На Крфу је радио у међународном црвеном крсту.

Кнегињу Олгу, најстарију кћер грчког принца Николе, упознао је у Лондону и са њом се венчао 1923. године, на дан крштења прворођеног сина краља Александра I Карађорђевића, престолонаследника Петра.

 

Венчани кум им је био војвода од Јорка, будући британски краљ Џорџ VI, и његова супруга Елизабета, војвоткиња од Јорка.

 

Студирајући у Оксфорду, добио је идеју да оснује уметничку галерију у Београду. Са том идејом почео је да прикупља уметничке слике за музеј и краљ Александар га је 1933. године именује за шефа свих музеја у Југославији.

 

У Марсеју је, 9. октобра 1934. године, извршен атентат на краља Александра I Карађорђевића. Краљ александар је више пута био мета покушаја атентата зато је тестаментом предвидео да кнез Павле буде намесник, заједно са Иваном

 

Петровићем и Раденком Станковићем. Кнез Павле је, због великог поштовања и љубави према краљу александру, прихватио врло одговоран и осетљив положај намесника.

 

 На том месту је остао све до пуча 27. марта 1941. године, када је отишао и изгнанство.

 

Кнез Павле је од самог преузимања одговорности за Краљевину чинио све што је било у његовој моћи да Југославија не буде увучена у рат. У време када се одлучивало о судбини земље, кнез је имао само два избора: да приступи Тројном пакту, или да му се супродстави са слабом армијом. Сазнавши да су Совјетски Савез и Трећи рајх пред потписивањем пакта о ненападању, његова влада и Крунски савет одлучили су се за прву варијанту. То је изазвало бурна негодовања у земљи и војни удар којим је власт предата краљу Петру II, малолетном сину краља Александра. Слабо наоружана и још горе припремљена за рат против неупоредиво јачег непријатеља, Југославија је била окупирана за само једанаест дана.

 

Принуђен да оде у егзил, кнез Павле је са породицом из Београда отишао у Грчку, затим у Каиро. Живећи у изузетно тешким условима живота, породица је остала све до одласка у Јоханесбург.

 

Издржао је све тешкоће изгнанства, клевете и потврду својих најцрњих слутњи у погледу судбине српске отаџбине. Повратак у Србију му је забрањен. Када су британски краљ Џорџ и краљица Елизабета посетили Јоханесбург примили су у аудијенцију кнеза Павла и кнегињу Олгу. Убрзо му је било допуштено да посети Енглеску. Био је позван у Виндзор поводом смрти краља Џорџа VI, присуствовао је сахрани оданог пријатеља а наредне године је , као краљевски сарадник, позван и на крунисање британске краљице.

 

Поред свих проблема, још једна несрећа задесила је породицу кнеза Павла и кнегиње Олге. У аутомобилском удесу у близини Лондона њихов син Кнез Никола је изгубио живот. Кнез Павле никда није прежалио смрт сина.

Остатак живота провео је у Паризу, а његова љубав за лепе уметности није пресахла. Пред крај, поклањао је својим омиљеним музејима и галеријама слике и ретке уметнине.

 

Међу одликовањима кнеза Павла треба издвојити следећа: Орден белог орла III степена, Орден Карађорђеве звезде, дански Орден белог слона, Орден легије части I реда и Орден подвезице, којим га је британски краљ Џорџ VI одликовао 1939. године. Ово је одликовање витешког реда и додељује се за иззетне врлине, у ретким приликама.

 

Кнез Павле Карађорђевиц преминуо је 14. септембра 1976. године у Неију крај Париза.

 

Био је истински племић и никада се није бранио од клевета. Волео је Србију, а о отаџбини је говорио са великом и вечитом тугом у очима.

 

Није дочекао судску рехабилитацију која је учињена 2011. године.

 

Данас на Опленцу исправљамо неправду која је почињена према кнезу Павлу, који је доживео честу српску судбину, био је уважаван у свету а осуђен у својој отаџбини.

 

Предајемо његове посмртне остатке светој српској земљи. Он ће да нађе смирење поред својих предака и потомака а нама остаје да се молимо за његов вечни мир, за спасење његове душе и да радимо предано и даноноћно за мир и просперитет Србије коју нам је оставио да је чувамо и очувамо за наше потомке.

Нека му је лака света српска земља.