Једини чувар ковачких искри

Најбоље из Србије

18.12.2020. - 09:32

Једини чувар ковачких искри

Свако је ковач своје среће, а срећа за мајстора Радовина Лазаревића је у његовој радионици у Горњем Милановцу

Једини мајстор свог заната у милановачкој општини, чувар традиције у ковачници на крају Таковске улице у Горњем Милановцу из које варниче звезде и чују се препознатљиви звуци чекића, овај горштак у деветој деценији живота и даље ради.   Једини мајстор свог заната у милановачкој општини, чувар традиције у ковачници на крају Таковске улице у Горњем Милановцу из које варниче звезде и чују се препознатљиви звуци чекића, овај горштак у деветој деценији живота и даље ради.
 
Једини чувар ковачких искри

Приватна архива

Пролазиле су и пролазе бројне муштерије, а дух прошлих времена остао је у пламену, наковању и машинама од којих су неке старе и по двеста година.
 
О томе „како се калио челик“, како је учио и научио ковачки занат, разговарали смо са старим мајстором.
 
„Отишао сам са петнаест година на занат, а завшио га са осамнаест. Прву ковачку радњу отворио сам у селу Ручићи“, присећа се мајстор Радовин Лазаревић. У то време оковао је преко педесет воловских кола, ралица и радио оклепавање разних алата. 
 
„Има посла, само не могу да примим толике поруџбине, „биркам“ посао. Урадим и по неку фуруну, кантар“, каже он.
 
Некада је у милановачкој општини било неколико ковача, али су традиционалне ковачке алате, машине и мехове, заменили апарати за варење и модерна технологија, што је утицало да се ковачки занат полако гаси. Ипак, оно што не може да замени машину јесте клепање, ту је ковачки мајстор неопходан.
 
Једини чувар ковачких искри

Приватна архива

„У Милановцу су била четири професионална ковача: Миљан Максимовић, Војо Петровић, Милован Васиљевић и Богољуб Јелић, а данас сам једини који се овим послом професионално бави“, прича Лазаревић.
 
Годинама је мајстору Радовину помагала покојна супруга Јулијана, која је уз њега научила вештине овог посла. Ковачки занат није лак, али ако се воли, онда је уметност, а вештина и аутентичност мајстора се види кроз све што је урадио. И кантар се ради са вољом, према речима мајстора, а за ковање једне секире потребно је око пола сата. Један од свакако најделикатнијих процеса у ковачком занату је каљење.
 
„Каљење се не може научити, то је ствар деценијског искуства и праксе“, објашњава мајстор и додаје да постоји тачна боја челика да се зна да је посао урађен како треба.
 
Једини чувар ковачких искри

Приватна архива

Како је ковач Радовин савремени корисник интернета, пронашао је на једном сајту, како се конструише таруп, прикључак за трактор за ситњење траве, којим у селу Ручићи коси траву и крчи врзину око свог воћњака.
 
Добар мајстор, комшија и деда Радовин је добитник бројних признања, симболичних награда и плакета од општине Горњи Милановац за свој дугогодишњи рад и чување ковачког заната.
 
Када би морало све из почетка опет би био ковач, каже наш саговорник, не би ту ништа мењао. Као некада, када је као петнаестогодишњи дечак сасвим случајно или онако како је требало да буде отишао на занат код чувеног ковача Милорада Еровића из Славковице.
Подели

Питајте председника

Име и презиме је обавезно поље.
Телефон је обавезно поље.
Тема је обавезно поље.
Електронска пошта је неисправна.
Порука је обавезно поље.