„Звоне звона Србобранска, сва се ори Бачка“

Глас о њој стигао је до сваког кутка српског православља, глас о њеној лепоти и глас о њеним трагедијама, па зато данас православни Србобранци, како су то чинили и њихови преци, овај храм доживаљавају као своју заједничку кућу, у чије су зидове сви уградили своју циглу, а своје срце и веру у носеће стубове, лађу и звонике.

 

Црква је основана 1787. године, а градња је са прекидима трајала 20 година. Довршена је 1807. године и осветио је Епископ бачки Гедеон. Заштитници цркве су апостоли св. Петар и св. Павле. „Лађа“ цркве дугачка је 38,3 метра а широка 12,3 метра. Звоници са торњевима високи су 68 метара.

 

Са два висока, елегантно изведена торња који позлаћеним „јабукама“ и великим крстовима доминирају околином, србобранска црква је међу највећим, а јединственим архитектонским решењем и међу најлепшим православним богомољама у панонском поднебљу. Истоветан храм постоји још у Будиму, а слични су му они у Панчеву и Темишвару. Два звоника са торњевима представљају српски народ с обе стране Саве и Дунава, а монументална „лађа“ симболизује њихово уједињење и снагу. Стилски је класицистичка грађевина, са остацима барокних облика. Резбарију иконостаса радио је Георгије Девић 1859–63, иконе и зидне слике Новак Радоњић 1861. године, а певнице и тронове Константин Пантелић. Витраже са ликовима светих израдила је стакло-сликарска радионица Станишић из Сомбора, понајбољи мајстори у својим епохама.

 

Нису је заобилазиле трагедије и разарања, али опстала је.

 

У борбама за Сентомаш 1848/49. године црква је тешко страдала. Била је на нишану артиљеријских оруђа нападача, који је настојао да је уништи као симбол једног народа. Торњеви су порушени, звоници и „лађа“ оштећени топповским ђуладима, звона разбијена... После пада Сентомаша 1849. године, иконостас је уништен, црква опљачкана и оскрнављена, а уништена је и драгоцена архивска грађа. Звона су завршила у Пешти, у некој од тополивница.

 

Поправка је почела 1857. године и завршена 1871. Звона цркве поново су заћутала 13. августа 1917. године, када су их аустроугарске војне власти скинуле и послале у Беч, опет да се претопе у топове. Али, ни Србобранци не одустају лако. Прикупљен је новац и нова звона поново су се огласила са торњева цркве, брзо по ослобођењу и присаједињењу.

 

Па поново разарање; црква Богојављења Господњег без повода је априла 1941. године била бомбардована гранатама артиљерије мађарске фашистичке окупаторске војске. Оба торња и кров су били знатно оштећени, црква је опљачкана и оскрнављена. Причињена штета отклањана је након ослобођења, све до 1955. године.

 

Па несрећни случај; 10. септембра 1987. године, у поподневним часовима, у торњу цркве појавила се ватра. Пожар се брзо ширио прождирући суве греде кровне конструкције и торњеве. Захваљујући чврстој конструкцији која је издржала терет пламтеће кровне грађе „лађе“, али и падајућих греда са рушећих торњева, ватра ипак није уништила све. У пожару је изгорео кров лађе и оба торња, али ватра није продрла у унутрашњост цркве. Тако је од пожара сачуван иконостас, највећа вредност цркве, а спасене су и остале драгоцености.

 

И опет је обновљена и данас сија у пуном сјају. И опет звона њена позивају, као у стиху... „Звоне звона сентомашка, сва се ори Бачка“.

 

У зидове ове знамените цркве светог Богојављења, са спољне стране, уграђене су надгробне плоче знаменитих Србобранаца из XVIII века са натписима на црквено-словенском језику. Са леве стране при западном улазу налази се велика плоча од црног мермера са натписом: „Србобранци погинули, нестали и умрли у светском рату 1914-1918 године“. Следи списак са 181 именом. Са десне стране, од 4. јануара 2021. године, стоји и плоча од белог мермера са натписом: „Српска православна црквена општина србобранска, поводом централног обележавања годишњице Рације у Бачкој, 4. јануара 2021. године поставља ово спомен обележје у знак непролазног сећања на жртве злочиначке рације мађарских окупационих снага у Србобрану и Бачкој, у јануару 1942. године“.

 

Због своје уметничке вредности, иконостас је под бројем 217 уписан у регистар заштићених споменика културе (решење број 1552, Београд, 20 децембра 1950. године), због своје изузетне културно-историјске вредности, црква Богојављења Господњег уписана је под бројем 345 у регистар заштићених споменика (решење број 444, Нови Сад, 5. јуна 1962. године).

 

Извори:

Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије

проф. Миливој Туторов

проф. др Радослав Ј. Субић