Говор председника Републике Србије Александра Вучића у Народној Скупштини Републике Србије 27.05.2019. године

Вести

28.05.2019. - 02:44

Говор председника Републике Србије Александра Вучића у Народној Скупштини Републике Србије 27.05.2019. године

Даме и господо, поштована председнице Народне Скупштине Републике Србије, поштована председнице Владе Републике Србије, уважени министри, Ваше екселенције, драги наши представници српског народа и српских институција са Косова и Метохије, поштовани народни посланици, уважени грађани Србије.
 
Желим, пре свега, да се захвалим свима који се данас налазе у овој сали, свима који желе да разговарају на одговоран и озбиљан начин о проблему који је велики и тежак не само за наше људе на Косову и Метохији, већ и за све грађане Србије и целину српског народа. Размишљао сам да ли да говорим о томе како и на које све начине су неки покушавали да ме спрече да уђем у зграду Народне Скупштине Републике Србије, али су то сувише слаби покушаји и сувише неважно за грађане Србије, те о томе данас нећу да говорим. Мислим да целу расправу треба да почнем одговором на једно важно питање – у шта верујемо? У лаж или у истину? Без тог одговора нећемо на крају знати ни за шта смо тачно способни, колико можемо, где су границе и наше земље и наших снова, баш као и наше стварности.
 
Где је Косово, где је Метохија, ко њима управља, где смо ми Срби на Косову и Метохији? Можемо ли ми, које су због Косова противправно бомбардовали, убијали нашу децу, извршили агресију, да рачунамо на међународно право и правду? Ко су нам пријатељи? И да ли имамо право на непријатељство са онима од којих у великој мери зависи наша будућност? Да ли смо себи пријатељи ако одбијамо да се суочимо са истином? Његош је још рекао: "Самообмана је убитачна и за људе и за народе." Да ли смо ми у Србији свесни тога? Да, ако обмањујемо себе не значи да ћемо сами себе на крају успети да преваримо и да нећемо постати ништа друго, да нећемо сутра имати онолико Косова у Србији, тако што ћемо се грчевито држати својих маштарија. Да не вреди то што кривимо реалност, селективно бирамо информације и покушавамо да све то уклопимо у оно што ми желимо.
 
Није случајно велика Исидора Секулић рекла: "Ми смо народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Док је не познајемо, сневамо о њој, а када нам постане јасна, ми је потцењујемо. Вере и љубави за реалност никада нисмо имали. Не иде то." И време је да отворено изаберемо између слатке лажи и горке истине.  Мој посао као председника Републике и не морам увек да га волим и не мора увек да ми прија, да људима саопштим и саопштавам истину горку, понекад непријатну и ма каква она била, али истину. Али, због истине коју говорим, немојте ни на тренутак да помислите да се нећу борити за наш народ на Косову и Метохији, за Косово и Метохију, више од свих оних који истину знају, а намерно је прећуткују. И који би радо ратовали, али да у тим ратовима гину туђа, а не њихова деца. И који нам свакога дана држе патриотска предавања, а предавања никоме не би смели да држе.
 
Дуга и тешка, исцрпљујућа вишевековна борба водила се око Косова. Али, ми неретко заборављамо, не само око Косова и око Војводине и других делова данашње Србије, у неким од тих борби победили смо. У неким од тих борби смо изгубили. Само што смо се правили да су победе биле уобичајене, нормалне, и нису представљале никакву новост, а поразе никада нисмо хтели да прихватимо. Чак и када смо их доживљавали узастопно и у кратком временском периоду. Не један, већ као што рекох, много пораза.
 
Размотримо укратко историјске чињенице укрштене са простом математиком. Све то у погледу питања ко је колико дуго кроз историју владао територијом коју данас називамо Косовом и Метохијом. Од I века суверене власти Рима над овом територијом, када су покоравали Лире и Далмате, који су мање више настањивали ову територију и која је трајала негде до 395. године, после тога влада Византија, око 550 година.
 
У VII веку долазе словенска и српска племена на територију данашњег Косова и Метохије. Од 960. до 1080. године на тој територији за превласт се боре Византија, различити српски владари. Узмимо грубо, по 60 година за Византију и Србе. Српски владари на Косову и Метохији од 1080. до 1389. године; Турци од тада до 1912. године, 510 година. Срби владају на Косову и Метохији од 1912. године, условно говорећи Срби, и Срби и Албанци заједно. При чему, Албанци нису били тиме задовољни. До 1999. године, овако или онако од Кумановског споразума, дакле од 1999. године управљају међународна заједница и Албанци и онај део међународне заједнице који је био подршка стварању независног Косова 2008. године.
 
Дакле, ако посматрамо тих 2020 година уназад, видећемо да су се различите власти на Косову и Метохији смењивале, и видећемо оно што је посебно интересантно, а ја ћу вам сада изнети те демографске податке, како се у последњих 120 година драматично мењао број Срба.
 
По проценама из 1455. године на Косову и Метохији, на територији која данас обухвата Косово и Метохију, живело је око 98% Срба. Године 1871. године живело је 32% Албанаца, 64% Арбанаса, 64% Срба. Међутим, тада долазе српско – турски ратови, Берлински конгрес, и то је време у којем најдраматичније губимо у броју Срба који живе на Косову и Метохији, и први пут 1899. године Арбанаси представљају већину на тој територији у такозваном Косовском вилајету, дакле са 48%, а Срби су на 44%.
 
Како се све то догодило? Дошло је до великог исељавања, великог и тешког прогона Срба, а српска држава је тада у то време, после српско – турских ратова и Берлинског конгреса, а Стојан Новаковић је желео да то буде на 5оо-ту годишњицу Косовске битке, први пут ми оснивамо свој конзулат, српско представништво. Представништво Србије у Приштини, у Косовском вилајету, при Отоманској империји.
 
Први наш конзул на Косову, у косовском вилајету, био је Лука Маринковић, постављен 1889. године, већ 1890. године Албанци убијају Луку Маринковића, првог српског конзула на Косову. После Луке Маринковића променили смо више конзула, све до 1912. Интересантно је да су наши конзули, вероватно би их, они који су и данас хтели да спрече наш долазак овде, назвали великим издајницима, били су и Бранислав Нушић - прво је био деловођа, затим наш конзул у Приштини, и велики српски песник Милан Ракић, који је прво био писар, а затим конзул у Приштини.
 
Дакле, ти људи су дали свој допринос штитећи интересе све малобројнијих Срба, јер све до балканских ратова, ми никако нисмо могли да се опоравимо, а ниједна српска власт овде у Србији није смела и није могла да се усуди ни на који начин да организује било какав устанак на Косову и Метохији, све до 1912. године, све до балканских ратова, све до ослободилачких ратова, када Косово и Метохију поново ослобађамо.
 
Ово сам желео да вам кажем, да бисте видели како су се ствари мењале кроз добар део историје, али лоши подаци за нас, готово катастрофални, долазе после Другог светског рата. Наиме 1948. године, па све до 1953. у заносу победника ми успевамо да сачувамо број Срба у истом проценту који је био непосредно после Другог светског рата, то је 27%  Срба и Црногораца, а 68% Албанаца.
 
Молим вас да послушате податке сада и то све траје до 1961. године. Дакле, тих 15 година после Другог светског рата ми држимо проценат Срба у односу на проценат Албанаца. Држимо га јер смо ми били победници. Велики број Албанаца се осећао као губитници, велики број Албанаца је напустио Косово и Метохију, отишли су и преко океана и у многе европске земље у много већем обиму него што су то Срби чинили, зато што кажем и понављам – Срби су били највећим делом антифашистички настројени, осећали су се као победници, што није био случај са Албанцима.
 
Међутим, стварањем треће Призренске лиге 1946. године, Албанци почињу да нам праве највеће проблеме и то ће се видети да нас је скупље коштала Трећа призренска лига, него и Прва призренска лига из 1879. године и Друга призренска лига "Бали Комбетар", створена 1942. године и 1943. године јер су огромним новцем и улагањима успели, увек и у сваком тренутку, да имају значајан уплив у америчку спољну политику и преко Представничког дома и преко Сената, преко оба конгреса, и преко свих других извршних органа америчке власти.
 
Оно што се дешава тада, од 1961. године, показује како коначно губимо тле под ногама на Косову и Метохији. Понављам, 1961. године имамо 27% Срба на Косову и Метохији, али већ 1971. године имамо 21%. Ако погледате, то је за више од 25% од нашег броја Срба, у релативним бројевима, пад. Године 1981. већ имамо 15% Срба. Дакле од 1961. године до 1981. године са 27 на 15%.
 
Године 1991. већ имамо 11%. Дакле, више него дупло смо у тих 30 година изгубили, у релативним процентуалним бројевима, присуство Срба на Косову и Метохији, од шездесетих до деведесетих година. Сви који су на власт дошли после првих демократских избора, 1990. године, имали су безброј проблема, а претпостављам да су намере биле најбоље, били су у ужасно тешкој ситуацији да било шта сачувају са 11% српског живља. Томе су допринели бројни проблеми са којима смо се суочавали. О томе ћу, боље сада да говорим него касније.л
 
Дакле, имали смо лоше одлуке комунистичких власти. Имали смо ужасно лоше одлуке, прво о забрани повратка Срба и Црногораца на своја огњишта, али смо имали лоше одлуке и 1956. године, за коју нећете веровати, и зашто се ми данас, између осталог боримо и за тај део Србије, где није цео север Косова, као што неки причају, припао тада Албанцима, односно Косову и Метохији. То је неистина. Припао је Лешак са 12 села и да буде несрећа већа, наши људи су се плебисцитом изјашњавали о томе да желе да припадају не Рашкој области, не централној Србији, већ Косову и Метохији, те Албанци чак и у разговорима са нама те аргументе, иначе им то никада не бих открио, и те аргументе у разговорима са нама користе. 
 
Да не говорим о томе да су Срби тешко могли да добијају посао, а да видите размере проблема са којима се суочавамо, да рецимо 1961. године је било око 100.000 српске деце у школама, 1999. смо имали 59.000 српске деце у школама, данас имамо свега 16.000 српске деце у школама. Само да видите колике су размере националне катастрофе кроз коју је наш народ прошао.
 
Данас, на Балкану, када говоримо о националном питању на Западном Балкану, данас живи, по нашим прецизним рачуницама, касније ћу вам изнети те податке у току дискусије, седам милиона и 460 хиљада Срба. Кад питате Србе, они би вам рекли девет или десет милиона. Ово је тачан број, дакле седам милиона и 460 хиљада Срба. У Србији, Републици Српској и Босни и Херцеговини и Црној Гори, Хрватској, Северној Македонији живи данас око четири  милиона и 70 хиљада Албанаца. Њих кад питате, они ће рећи да их је шест милиона.  Наравно, ни они не говоре истину, као ни Хрвати, када говоре да Хрватска има 4,5 милиона, једва да има 3,5 милиона, и то ће ускоро видети, 2021. године. 
 
Говор председника Републике Србије Александра Вучића у Народној Скупштини Републике Србије 27.05.2019. године

Фото Танјуг, Сава Радовановић

 
 
Срби имају негативан природни прираштај, Албанци имају позитиван. Ја ћу изнети неколико данас важних процена за озбиљну дискусију и за озбиљност извештаја који подносимо.
 
По проценама Уједињених нација World population prospects из 2015. године, Србија ће 2050. имати 5,5 милиона становника, а 2100. године, уколико се исти трендови наставе, свега 3,5 милиона становника. Ако израчунамо број становника до 2050. и 2100. године, по постојећим стопама прираштаја Алабанаца и Срба, долазимо до следећих података за Балкан. Године 2050. Албанаца ће бити, касније ћу дати још једну озбиљнију анализу од ове, број Албанаца ће бити за 1.926.400 више него сада. Укупно, биће их 5.996.000, дакле шест милиона. Срба ће бити 1.222.400 мање него данас. Укупно, биће нас 6.230.000. Године 2100. Албанаца ће бити за 4.936.000 више. Укупно, биће их 9.006.400, Срба ће бити за 3.132.000. Укупно, биће нас 4.327.000.
 
Дакле, уколико ми себе не променимо, уколико ми много тога код себе не променимо, биће нас 2100. године, а то је још само једна генерација, биће нас двоструко мање на Западном Балкану него Албанаца. Додајмо томе и непредвидиве, али веома извесне имиграције из Азије и пре свега сабсахарске Африке ка просторима Европе и Балкана. Већина избеглица јесу и биће муслиманске вероисповести и то не би био за нас проблем да  ми јесмо отворенији, као што се показало у претходном периоду да нисмо. Утолико ће и неки други имати користи од тога, а ми, нажалост, то нећемо умети да искористимо.
 
Да би остварили позитиван прираштај Срба, у наредних 30 година неопходно је да жене рађају 3,2 деце. Ако не спроведемо крупне свеукупне промене и разноврсне мере, не само да нећемо  моћи да говоримо о Косову и Метохији, него ћемо имати мале шансе да говоримо о сопственом опстанку и на територији остатка Србије.
 
Постоји више различитих научних студија, ја сам вам рекао једну. Постављају се питања, а зашто сам о овоме говорио. Нисам ја о овоме говорио само као о пресеку стања, за које верујем да за многе од вас јесу изненађење. Сви смо то од себе дубоко сакривали и никада нисмо желели до краја отворено да говоримо.
 
Ово сам говорио због тога што морамо да размишљамо о будућности и о два различита сценарија, а један је нормализација односа са Албанцима, а говорићу о томе какве су могућности нормализације могуће. Други је да до нормализације не дође, да имамо или замрзнут конфликт, или замрзнут конфликт прекидан повременим сукобима, који би био у потпуности катастрофалан сценарио за наша даља демографска кретања.
 
Заборавили смо да кажемо, као историјске чињенице, које су у многоме допринеле катастрофичном стању за опстанак српског народа на Косову и Метохији. Заборавили смо да кажемо да смо били готово 500 година под турском окупацијом, назовите то како год хоћете, под турском управом, свеједно је. Да смо истовремено доживели трагичне губитке у Балканским ратовима, стравичне губитке у Првом светском рату и у Другом светском рату, посебно наш живаљ западно од Дрине и Дунава.
 
То су били огромни ударци демографској виталности од којих се наш народ никада није опоравио. Додатни ударац били су ратови 90-их година, људски губици, егзодуси, егзодус нашег народа из Хрватске 95-те године. Наравно, и НАТО агресија 99-те године. То су неки од додатних екстерних узрока вишедеценијске депопулације.
 
Узроци пада наталитета и депопулације су, као и у другим савременим европским земљама, повећање животног стандарда. Јер, у најбогатијим београдским општинама нам је најнижи наталитет, између 142.000 абортуса годишње, исељавања и болести. Пре свега, у току данашњег излагања говорићу о миграцијама, о важности да стигнемо до било ког, једног дана, да дођемо до компромиса са Албанцима, јер тиме ћемо добрим делом затворити тај негативни миграциони салдо до 2030. године, направити изједначени миграциони салдо, то значи једнак број оних који улазе у нашу земљу са онима који излазе из наше земље, од 2030. године тај тренд преокренути и обезбедити да имамо више људи који долазе у нашу земљу, од оних који одлазе.
 
Као што сам рекао, од 1945. године, осим забране повратка протераним Србима и Црногорцима, имали сте из године у годину повећавање уставних надлежности Косова, закључно са уставним променама из 1971. и 1974.  године. Ми смо од  1990. године имали националну обнову, што је било очекивано и разумљиво. После деценије ћутања на прогон, пре свега Срба са Косова и Метохије, да смо очекивали да имамо боље резултате, не улазећи у суштину проблема односа са Албанцима, не улазећи чак ни у бројеве, не улазећи у оно што је могло дете да сабере, а ми смо се правили да то не можемо да урадимо.
 
Била је велика грешка и чињеница што смо потцењивали снагу међународне заједнице, то је неретко еуфемизам за најмоћније западне земље. Али, како год окренете и шта год можемо да им кажемо, а много тога лошег и тешког можемо да им кажемо, морали смо боље да рачунамо, ако не због њих, онда због себе. 
 
Нисмо себе смели да доведемо у ситуацију да губимо још људи, да губимо војску и полицију са наших територија, и да истовремено економску вредност, односно вредност БДП, сведемо на 50% онога што смо имали 1989. године. Тиме смо  снагу Србије свели на минимум, тиме смо снагу Србије довели дотле да можемо само да чекамо милостињу и оно што ће неко други да нам да и што ће неко други да нам дозволи.
 
После 2000. године, када су многи очекивали да ће доћи до великог поштовања тзв. демократских снага у Србији, и да је то само демократско питање, да Запад нема других интереса и да ће наједном Србији да врати Косово под њену контролу и да ће све то бити у реду у годинама које долазе.
 
Догађало се све супротно, догађало се то да смо били изненађени сваким потезом који се против нас проводио, од тога да смо у дану морали да одустанемо од политичког и правног континуитета, без обзира што је то било спорно још од 1992. године и Бадинтерове комисије. До тога да смо морали да пуштамо осуђене и неосуђене албанске терористе из наших затвора, и то њих стотине, и неке од њих који су починили најтежа кривична дела, попут браће Мазреку, који су сведочили о злочинима оних који данас воде албанске преговарачке тимове против српског народа. Затим смо покушавали да водимо политику замрзнутог конфликта, иако смо се такође правили да не видимо да полако, али сигурно, клизимо ка независности Косова.
 
Нашао сам допис у документацији до које смо ретко долазили, зато сам поносан што ћемо ми вама да доставимо све извештаје, и вама и будућим генерацијама, све службене белешке са наших разговора и све оно што смо радили у претходном периоду. Тешко смо долазили до документације, о томе ће вам касније говорити Марко Ђурић.
 
Али, нашли смо писмо Зорана Ђинђића Савету безбедности, где он 2003. године у фебруару добро предвиђа шта ће се догодити на Косову и Метохији, и говори како они желе да створе независно Косово и како су све биле неистине и лажи што су им говорили у претходном периоду и указује на све опасности. Тада и први пут почиње да се говори и да се моли, то је 16 година раније, када смо били у десетоструко бољој ситуацији, први пут наши представници почињу да моле, ако ни за шта друго, да можемо да добијемо поделу, што међународни представници одбијају, од Купера, Штајнера, до свих других.
 
Имамо даље, што људи заборављају зашто је било важно то одрицање од континуитета и зашто сам га поменуо, вратићемо се на Резолуцију 1244. У Резолуцији 1244 нигде се не говори о Србији, говори се само о Савезној Републици Југославији. Ми се одричемо правног континуитета у односу на СРЈ. Затим 2006. године нестаје нам Савезна Република Југославија, захваљујући неодговорној политици коју смо ми овде водили, и да вам не говорим да је Србија морала да се сагласи са Одлуком Венецијанске комисије на 54,46%  и тек када смо ми на то пристали, да је тек тада дозвољен референдум у Црној Гори.
 
Да не говорим о начину на који смо водили кампању, да не говорим о начину да нисмо били у стању ни новац да уложимо, да нисмо у стању били да се понашамо озбиљно. Отишла је Црна Гора, отишле су нам светиње, ником ништа, нестала је Савезна Република Југославија. Сви су се правили као да се ништа није догодило. Зато сам недавно неке и питао, како то да су нам све светиње, а да нам Острог није светиња. Колико ја знам Острог нам је једна од највећих светиња. Сви сте ћутали, правили се наивни, невешти, као да се ништа нигде и никада није догодило.
 
Интересантно је да, када се то дешавало 2006. године, нисмо имали пријатеља, никога. Знао је српски народ шта жели, Србија се лоше понашала. Русија, правила се да не види шта се дешава, јер им је одговарало, мислили су да ће Црна Гора бити држава под њиховом контролом, ћутала углавном. Наравно, западне силе су по сваку цену помагале отцепљење Црне Горе од Савезне Републике Југославије, урадиле све да Србију ослабе, да Србију оставе саму, да би могли да кажу Савезне Републике Југославије више нема, и да крену у рушење оне своје приче, стандарди пре статуса, и да могу да кажу статус пре стандарда, не би ли дали Косову пуну независност.
 
Ја ћу вам сада изложити, у складу са извештајем, да бисте видели, а подсетићете се многих важних датума, кратку хронологију дешавања од 98. и 99. до данас, врло кратку хронологију са не много коментара, да бисте разумели како су се ствари за нас одвијале, све лошије и лошије.
 
Године 1998/1999. Вашингтон именује Кристофера Хила за специјалног изасланика за Косово и Метохију. Он је до фебруара 1999. разговарао са представницима Београда и Приштине, нудећи странама различите верзије решења. Учествовали су ту и Волфганг Петрич, као специјални изасланик Европске уније, и Борис Мајорски, као представник Руске Федерације.
 
Фебруара 1999. године индиректни преговори Београда и Приштине у Рамбујеу, после уцена западних сила, завршени су неуспешно. Дана 22. марта 1999. посматрачка мисија ОЕБСА, која се понашала крајње пристрасно, која је фалсификовала бројне извештаје и радила директно у корист Албанаца и директно против Срба, недвосмислено, евакуисала се са Косова и Метохије. Само два дана касније НАТО је започео агресију на Савезну Републику Југославију. Дана 9. јуна, после 78 тешких, ужасних дана кроз које је прошао наш народ, потписан је Војно-технички споразум између КФОР-а, међународних безбедносних снага и Владе Савезне Републике Југославије.
 
Дана 10. јуна 1999. године Савет безбедности на свом 4011. састанку, усвојио је Резолуцију 1244. У тој резолуцији има добрих ствари за нас и има врло лоших ствари за нас, само што ми те лоше никада нисмо хтели да прочитамо. Једна од тих лоших је да су наше снаге вршиле терор на Косову и Метохији и да је зато неопходно да међународне снаге овладају тим простором, а да се наше снаге повуку са територије Косова и Метохије.
 
Почетак 2001. године, после укидања правног континуитета са Савезном Републиком Југославијом и пуштања албанских терориста, тадашњи председник Савезне Републике Југославије је покушао да покрене преговоре са приштинским лидером Руговом, али је приштински тим у последњи час отказао учешће на припремном састанку. То исто је покушала и Влада Србије, није вредело.
 
Дана 5. новембра 2001. године потписан је заједнички документ о сарадњи Југославије и УНМИК-а, којим се потврђују права и обавезе страна потписница из Резолуције и позивају Срби који живе на Косову да учествују на парламентарним изборима привремених институција у Приштини. Године 2003. Зоран Ђинђић шаље писмо Савету безбедности, којим их упозорава да ће стварање независне државе, а то се ради супротно Резолуцији 1244, довести до катастрофалних последица.
 
Године 2003. руска војска напушта Косово и Метохију, и ми остајемо само са земљама НАТО-а, са представницима четири НАТО земље које су добиле своје зоне на Косову и Метохији. Те исте 2003. године, успоставља се принцип стандарди пре статуса, односно да су стандарди успостављени одлукама Уједињених нација, приоритет у односу на разговоре о коначном статусу. Наравно, то је била само превара, то је била игра и прелазно решење, којим је требало да се умире они који су у Београду разумели ту њихову игру.
                     
Дана 29. априла 2004. године Влада Србије доноси први план за политичко решење ситуације на Косову и Метохији. Одржавани су састанци са представницима Контакт групе, при чему су они тражили начин како да умире Владу Србије после "Погрома" 17. марта 2004. године, а где није било реакције српске државе, и успели су убрзо у томе. Као што ћете видети касније, већ 7. октобра 2005. године, Контакт група коју чине представници САД, Британије, Француске, Немачке, Италије и Руске Федерације, усвајају принципе решавања статуса Косова и Метохије у којима се наводи да то решење треба да буде у складу са међународним стандардима, људским правима, демократијом и међународним правом, као и да допринесе безбедности у региону.
 
Дана 24. октобра 2005. Савет безбедности је дао зелено светло за почетак преговора о будућности аутономне покрајине. Амбасадори који учествују у раду подржали су предлог тадашњег генералног секретара Кофи Анана, да почну преговори о статусу Косова и Метохије.  
 
Дана 11. новембра 2005. године Савет безбедности је именовао бившег председника Финске Мартија Ахтисарија за специјалног изасланика. Преговарачки процес је практично почео у Приштини 10 дана после тога.
 
Јануара 2006. Контакт група доноси смернице за преговоре и заузима став да не може бити повратка на стање пре 1999. године. Не може бити поделе Косова, нити његовог припајања некој трећој држави. Позвали су Београд на конструктивни рад са главним преговарачем, очигледно припремајући терен, и зато ћете видети зашто су наши потези 12 и 13 година касније били толико важни и толико успешни, припремајући терен да натерају Србију да разуме како и колико је неопходно стварање независног Косова.
 
Од фебруара до септембра 2006. године сви они јунаци који су многи од вас називали издајницима, су се изређали у Бечу на директним преговорима са Хашимом Тачијем и осталим Албанцима, ти преговори су завршени безуспешно.
 
Дана 17. марта 2006. године две делегације разговарају о финансирању српских општина, њиховом међусобном повезивању са властима у централној Србији, о чему су изношени различити ставови, и тада Албанци одбијају да се формира нешто што ми успевамо Бриселским споразумом седам година касније, а то је Заједница српских општина, а што данас не можемо да формирамо зато што Европска унија, као гарант провођења тог споразума, није извршила притисак на Албанце да се тај споразум проведе у дело. Пета рунда преговора је била посвећена заштити верског и културног наслеђа на Косову, оцењена је као корисна са обе стране.
 
Дана 13. јула Марти Ахтисари известио је чланове Савета безбедности о току преговора и о својој намери да организује политички састанак на високом нивоу. Затим су одржани ти састанци којима су присуствовали Борис Тадић, Војислав Коштуница, Фатмир Саидију, Агим Чеку. Изнети су различити ставови, српска страна је рекла да је спремна за најшири ниво аутономије, Албанци само независност и ништа друго. 
 
Наставља се осма, девета и десета рунда на којима се разговарало о децентрализацији на коју Албанци никада нису пристали. Тада је дат налог Мартију Ахтисарију, Контакт група га је овластила да почне израду свеобухватног решења за статус Косова. Он је представио 2. фебруара 2007. то решење и његовим решењем је надгледана независност, иако она инплиците нигде није помињана, али је било јасно у ком смеру све иде. 
 
Дана 13. фебруара једна од ретких седница, то поводом оних који нам држе предавања кад се држе седнице Скупштине Србије, одбацују се сви ставови из Ахтисаријевог предлога, којима се крше суверенитет и интегритет Србије.
 
Затим се одржавају, од 21. фебруара до 2. марта коначни преговори у Бечу, да се покуша приближавање ставова две стране. У томе се не долази до било каквог успеха и онда се долази до коначног закључка Ахтисарија, реинтеграција у Србију, Косово у Србију, није реална опција, због чега је међународно надгледана независност најбоље, једино могуће решење.
 
Затим, на захтев Београда и Москве Савет безбедности упућује на Косово и Метохију посебну мисију, која је за четири дана утврдила стање на терену, јер је неколико држава чланица тог тела изразило резерве у погледу решења које тражи Ахтисари.
 
САД и чланице ЕУ поднеле су Савету безбедности нови, пети предлог о Косову и Метохији, којим се нама оставља 120 дана и Приштини, да се договоримо без аутоматизма у провођењу плана Мартија Ахтисарија. Они су суочени са јасном претњом вета руског, Американци и пет чланица ЕУ одустали су од наставка процеса решавања статуса Косова у Савету безбедности, најавили даљу бригу о том процесу. Затим су формирали тројку, Ишингер, Визнер и Боцан Харченко, њиховим именовањем почела је нова рунда преговора.
 
Затим су у седишту Европске Уније у Њујорку одржани директни разговори Тадића, Коштунице са Фатмиром, Идијом и Чекуом. Београд је изнео своје виђење, Приштина је изнела своје.
 
Оно што је важно, то је да је то све на такав начин трајало, све до 10. децембра 2007, док тројка преговарача није окончала своју мисију. У извештају њих тројице говори се да није постигнут споразум о будућем статусу и да су се обе стране обавезале на уздржаност од насиља, што је било важно у том тренутку.
 
Затим идемо на 19. децембар 2007. године. То је финале свега. Савет безбедности није донео никакве закључке у вези са питањем будућег статуса и већ 13. фебруара Влада Косова најављује да ће прогласити независност.
 
Дана 14. фебруара Влада Србије доноси одлуку о поништавању противправних аката привремених органа и 17. фебруара 2008. године, тзв. Косовски парламент је прогласио независност државе Косово и током неколико наредних дана независност су признале САД, Турска, Албанија, Аустрија, Швајцарска, Немачка, Италија, Француска, Велика Британија, Аустралија, Пољска, 84 земље за само годину дана.
 
Дана 18. фебруара, то је једна од две седнице које су укупно одржали, одржава се седница Српског парламента. Знате ли колико је трајала дан пошто су Албанци прогласили независност на Косову, сат и по времена. На утврђивање Пословника је потрошено више од пола сата. За сат и по времена ми смо донели своје одлуке и решили проблем.
 
Даље смо имали проблем са 15. августом 2008. године  јер тада министар спољних послова Републике Србије г-дин Јеремић званично предаје захтев Генералној скупштини Уједињених нација, тражећи да то тело подржи Резолуцију Републике Србије, којом се тражи саветодавно, међународно мишљење Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова.
 
Питање суду гласи, цитирам – да ли је једнострано проглашена независност Косова од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?
 
Дана 8. октобра 2008. године Генерална скупштина усвојила је захтев Србије да се Међународни суд правде изјасни о легалности једнострано проглашене независности тзв. Косова. Једини аргумент, када говоримо о међународном праву, једини озбиљан аргумент који су Албанци потезали на сваком нашем састанку, који имате у свакој нашој службеној белешки, не у представи за телевизију, не у својим говорима у Савету безбедности, је саветодавно мишљење Међународног суда правде, на сваком разговору по десет пута поновљено. Зато што је неко тада размишљао о себи, о својим политичким поенима, о сликању на телевизији, а не о интересима Републике Србије и о интересима нашег народа на Косову и Метохији.
 
Дана 26. новембра 2008. године усвојено је мишљење Савета безбедности Уједињених нација, којим је омогућено распоређивање мисије ЕУЛЕКС на Косову и Метохији, а ми смо се, у одговору на писмо генералног секретара, сагласили са довођењем ЕУЛЕКС-а на Косово и Метохију, потписао га је председник Републике Борис Тадић.
 
Јула 2010. године Међународни суд правде је донео саветодавно мишљење да једнострано проглашена независност тзв. Косова није у супротности са међународним правом.
 
Зашто сам ово прочитао, до овог тренутка? Зато што је важно да ми једну ствар знамо, ми смо 1999. године у неравноправном и немогућем сукобу поражени тиме што смо потписали, не наши војници, него смо поражени, неравноправна борба је била, потписана је делимична политичка капитулација, повучене су наше снаге са Косова и Метохије, ми смо се правили као да се ништа није десило.
 
После тога смо ми тражили, 2004. године нисмо реаговали ни на шта, 2008. смо реаговали тако што смо изашли на улицу једно вече и нисмо се сагласили са проглашењем независности, а од 2008. до 2010. године, док је трајао поступак пред Међународним судом правде, ми смо дали најснажније аргументе албанској страни за стицање независности.
 
Дана 9. септембра 2010. године Савет безбедности поздравља спремност Европске уније да олакша процес дијалога између Приштине и Београда. Године 2011. 8. марта имамо први састанак Борка Стефановића и Едите Тахири. До половине 2012. године су постигнути технички споразуми о слободи кретања, матичним књигама, царинском печату, катастру, признавању универзитетских диплома, интегралном управљању границама, регионалној сарадњи.
 
Оно што је најважније, ту одлуку имамо 2011. године, после три године супростављања српског становништва са севера Косова и Метохије, успостављена је граница на Јарињу и Брњаку, између централне Србије и са 98% српским живљем настањеног севера Косова и Метохије.
 
Оно што је важно, а што сам заборавио да вам кажем, прецизне податке које смо ми направили, нисам вам то рекао, за 2017. годину. Сећате се случаја када су нам Албанци ухапсили људе из Црвеног крста, уз подршку такође Европске уније. Пошто нико није желео да нам допусти да избројимо људе на Косову и Метохији, ми смо то радили преко људи из Црвеног крста и преко Канцеларије за Косово и Метохију, ми смо избројали све Србе који живе на Косову и Метохији.
 
За вас информација да је у 2017. години, данас рачунајте да је то за 2000 људи мање, 94.998 Срба живело, од тога 47,1% на северу покрајине, а јужно од Ибра 52,9%. Та разлика се стално смањује, односно повећава се проценат учешћа севера, јер је безбедније и сигурније за становништво на северу, јер се и наслањају директно на централну Србију, не живе у енклавама.
 
Када погледате те бројеве са бројевима од пре 1990. и 1991. године, по попису, видећете да је то три до четири пута мањи број Срба него што је тада живело. Албанаца, према ономе што смо ми могли да избројимо, а негде нисмо могли да уђемо, али према нашим проценама, између 1.162.000 и 1.325.000, не више од тога. Они воле такође да лажу, као што и ми себе волимо да лажемо о бројевима, па причају да их је два милиона. Нема ништа од тога, њих је много мање од тих бројева, али је и нас много мање од бројева о којима говоримо и то људи треба да знају.
 
Оно што је веома важно, то је да су текли тешки преговори од 20. септембра све до 19. априла 2013. године, када Ивица Дачић, као председник Владе Републике Србије потписује Бриселски споразум. То је први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа.
 
Затим се воде до краја 2013. године, преговори о имплементацији првог споразума. У мају 2013. године усагласили смо план имплементације. Оно што је важно, постигнут је у тој години аранжман о официрима за везу, Канцеларија за Косово преузима обавезе из домена надлежности Канцеларије за стручне и оперативне послове у преговарачком процесу.
 
Укупно је, током 2013. године, одржано 40 састанака, од којих осам на високом политичком, а 32 на техничком и експертском нивоу. Ово све говорим као део извештаја о нашем раду у претходном периоду.
 
Дана 19. марта 2014. године смо усагласили фитосанитарни сертификат. И ветеринарски и здравствени сертификат за готове производе. Усаглашавањем ових докумената на статусно неутралан начин омогућен је неометан пласман производа предузећа из централне Србије на Косово.
 
Од марта до септембра месеца 2014. године траје прекид у политичком дијалогу између Београда и Приштине, услед локалних избора у Србији, као и услед избора и формирања такозване Владе привремених институција у Приштини.
 
Дана 14. новембра 2014. године постижемо договор о посетама званичника, а касније сте видели како се тог договора ни једног тренутка нису држали, како су то апсолутно арбитрарно употребљавали, или боље рећи злоупотребљавали, до тога да су покушавали да унизе и пребијањем омаловаже директора Канцеларије за Косово и Метохију, Марка Ђурића.
 
Водили смо такозване "преговоре" из области енергетике и телекомуникација, а постигнут је договор о мосту, такозвани "Жбогаров план". Међутим, што се тиче тог моста, желим то људима овде да кажем, били смо све време изложени притисцима, страховитим притисцима да се баш преко једног централног моста пусти саобраћај. Не да буде пешачки мост, не да буде отворен за пешаке, него да се пуштају камиони и аутомобили преко тог моста. Кад год бисмо рекли – имате још два моста на 50, 100 метара одатле, којим иду и аутобуси и камиони и сви други, зашто желите да уђете у централну улицу на Северу Косовске Митровице, то је улица Краља Петра, по сваку цену? Одговор никада нисмо добијали.
 
И све време, до дана данашњег смо томе изложени. Пре неки дан, када сам разговарао са највишим европским представницима, било је – учините нешто, пустите тај мост. А онда смо ми кренули у реконструкције у Северној Косовској Митровици. Посебно смо урадили споменик Цару Лазару са погледом на мост. Урадили смо посебно плочнике, пешачку зону. И наши људи, градоначелник Ракић и сви остали, урадили смо зато што смо схватили да су они желели, по сваку цену, да оно што је симбол опстанка Срба у том делу Косова и Метохије, да то у потпуности униште и да са лакоћом заузму улицу Краља Петра. А, када узмете улицу Краља Петра, Митровица је мала, свега 9 квадратних километара укупно. Дакле, како год окренете, више нема Срба ту. А, када нема Срба у Северној Митровици, нема Срба ни у Звечану. Мало ко ће после тога да опстане и у Ибарском Колашину, Зубином Потоку и нешто северније, у Лепосавићу и Лешку.
 
Укупно је, током 2014. године, одржано 15 састанака и сви су били на техничком и експертском нивоу. Постављало се питање – зашто ми учествујемо у тим и таквим разговорима? Зашто смо све време на томе инсистирали?
 
То смо урадили из три кључна разлога. Прво, не заборавите, и жао ми је што на то морам да подсећам, за само осам година Милошевићеве власти смо дошли дотле да смо имали сукоб на Косову и Метохији и суштински губитак суверенитета на Косову и Метохији. За само осам година власти ДОС-а дошли смо од великих очекивања, и великих надања и великих обећања народу да ће све да се промени и да ће много ови са Запада да нас воле и да ће да учине све да Косово врате под територијални интегритет Србије, дошли смо до тога за тачно осам година, да смо добили независно Косово. Проглашење независног Косова, на које смо реаговали тако што смо им чак и дали правне аргументе кроз пресуду Међународног суда правде. 
 
Зашто сам ово поменуо? Зато што ми у десет пута лошијој ситуацији и без војске и полиције и са формално проглашеном независношћу Косова, коју је признало нешто мање, ми кажемо од стотину земаља, а они кажу 110 земаља. После ћемо о томе. Дакле, ми покушавамо да вратимо Србију у живот, да вратимо Србију у разговоре, да прво, очувамо мир и политичку стабилност јер више немамо глава за губљење, више немамо деце за бацање. Ваљда није требало никада да имамо.
 
Истовремено, чувајући политичку стабилност, гледамо да земљу извучемо из банкротства. Гледамо да подигнемо економију. Јер, подизањем економије повећавате шансу да нам људи остану у земљи и да нам не беже из земље. Подизањем економије повећавате наду за нормалан живот у будућности. Подизањем економије повећавате све друге шансе, чак и шансе да браните своје националне интересе. Хоћете ли да вас подсећам да ми дефакто војску нисмо имали? Хоћете ли да вас подсећам да смо секли тенкове, да смо уништавали стреле за 142 долара? Да сам их као министар одбране пронашао сакривене, и донео и рекао – обновите ресурсе. Од тога да смо имали један авион који је могао да полети, до тога да данас имамо 14 авиона 4 плус генерације. Говорим само о ловцима. До тога да ове године добијамо више хеликоптера него што смо имали, које смо купили, него што смо имали у претходних 30 година. Да ли разумете о чему говорим?
 
Тражили смо време да земљу сачувамо, да народ сачувамо. Морате да разговарате. Јел неко мисли да је некоме лепо да разговара са Тачијем? Јел мислите да је Тачију лепо да разговара са мном? Ако већ морам да вам кажем, горе је њему да разговара са мном него мени да разговарам са њим. Али, то морате да радите, не зато што волите и не зато што вам је то лепо, него зато што волите своју земљу и зато што знате да тиме добијате и време за Србију. Налазимо се на путу европских интеграција. Хоћемо да будемо део света, да припадамо том типу друштва. И неки ће да кажу – зашто? И да не говорим сада о демократији и владавини права. Људи, говорим о економији. 68% наше трговине је са ЕУ. Наши највећи инвеститори долазе из ЕУ. Данас нам само немачке компаније запошљавају преко 60 000 људи у Србији.
 
Све то што извозимо, што нам  је данас увоз покривен извозом у висини од 79%, успевамо захваљујући тим компанијама. Нестали бисмо. И тиме смо успели у претходних седам година не губећи српске главе, подижући српску економију, не настављајући тај след губитака свега, успели смо да подигнемо углед Србије у међународној заједници и да вратимо КиМ, која је за њих била завршена ствар, на сто. Да се о томе поново прича. Не са великим шансама за нас, не са тиме да са сигурношћу могу да вам кажем да ћемо нешто да добијемо, већ вам кажем да можемо да тражимо и да се још понешто питамо и да се и даље боримо. А, 2008. и 2010. године је већ све било завршено. Све је било готово. Е, зато смо то радили.
 
Доносили смо споразуме, и посебно ћу о томе у другом делу, када будем одговарао на питања да говорим, о правосуђу, цивилној заштити, о енергетици, били смо изложени најтежим притисцима. И ту сте могли да видите сво лицемерје међународне заједнице. Инсистирали су све време на Газиводама и Валачу, говорећи нам како због, да се не наљуте људи из Електромрежа Србије и Електропривреде Србије ако погрешим у неком термину и можда, министар Антић, дакле, они у некој тој преносној мрежи, то је електромрежа, они губе, Немци ваљда губе 32 милиона годишње. За Немце 32 милиона евра и није нека пара. А то што ми губимо 50 милиона евра месечно због њихових такси, ма, нико се не секира. Србија је 200 пута мање богата од Немачке. Шта брига некога, шта брига било кога? Али, и то је пре свега служило да се изврши притисак на наш народ у Зубином Потоку. Када се заузму Газиводе, када се заузме Валач. И не заборавите, наш народ на северу КиМ, као и добар део наших предузећа, струју плаћа у висини од 11%.
 
Дакле, људи не плаћају струју. Наши губици на електричну енергију су на северу Косова око 150 милиона евра годишње. Само да то имате у виду. И да то сви људи у Србији треба да знају. Зато што се трудимо да олакшамо опстанак нашем народу. Трудимо се да им олакшамо живот. Зато их награђујемо и косовским додатком. Зато учитељ у Лешку и Косовској Митровици има значајно већу плату него што има онај у Сомбору, Београду, Лесковцу, Крагујевцу и било којем другом месту. Дакле, то су ствари које такође радимо.
 
Онда, наравно, почињу игре око Заједнице српских општина. Албанци су разумели шта је то што ми радимо. Ја нећу то ни да кријем. Ми бринемо о српском народу. Да бринем као председник, да се не наљути нико, о становницима Качаника, најмоћнијој ћелији исламске државе у целом свету, нити могу, нити хоћу. А они који лажу да о томе брину, нека и даље лажу наш народ. Бринем о српском народу. Бринем о другим грађанима Србије, који Србију доживљавају као своју земљу и који желе да Србија о њима брине. А о Качанику, Глоговцу, Сувој Реци и Штимљу, да вам поштено кажем, нисам нарочито заинтересован шта се тамо дешава. Они су разумели да Заједницом српских општина ми у ствари желимо да везе између наших људи на југу и на северу у потпуности институционализујемо, четири општине са севера са шест општина на југу. И чак смо тражили, и то су прихватили били Албанци, па одустали, да се посебно формира општина Прилужје, Племетина. Јер, Прилужје припада Вучитрну, а Племетина припада Обилићу и Бабин Мост такође, па смо желели да од тога направимо једну општину. То је била наша намера без обзира на овлашћења. Тражили смо надзорне функције. Извршна овлашћења. А, они кажу – не може извршна овлашћења и онда су одустали од свега. 
 
И једину њихову обавезу из Бриселског споразума они нису испунили. Једну једину коју су имали. Нису је испунили зато што им је неко дозволио да је не испуне. Зато што су им велике европске силе и САД рекле – вама је дозвољено да не испуните. И прошло је 6 година, они то нису испунили. Као што је сада прошло више од 200 дана како су нам увели таксе и нико се не секира. То им служи за један дан, за један састанак. Као што се нико не секира за то што и данас најављују формирање велике Албаније. И нико неће да реагује. А једну реч од тога да смо ми рекли, да је не дај Боже неко од нас поменуо Републику Српску или било шта, метафорично говорећи, обесили би нас у Бриселу. Да ли је то праведно? Па, није. Да ли је то правично? Па, није. Да ли то показује двоструке стандарде? Па, показује. Па, шта да радимо? Па, да наставимо да се боримо. Да разумемо да ствари тако стоје. И да наставимо да се боримо на најбољи могући начин.
 
Током 2016. године одржано је укупно 46 састанака. У 2017. години смо одржали укупно 14 састанака. И онда, долази догађај из 2018. године. разумели су Албанци и разумео је западни свет, који је највећим делом признао независност Косова, да Србе, ма колико да су у тешкој ситуацији, ма колико да су везани европским путем, ма колико да желе да брже напредују, да не могу лако да убеде у све неистине које покушавају да им продају. И уз чињеницу да Албанци притом ништа не морају да испуне.
 
И тада се дешава да се расписују избори за Град Београд на којима многи очекују да дође до промена власти и да то буде почетак краја мрског Вучићевог режима и не знам ни ја шта све. И тог дана у Косовској Митровици је убијен Оливер Ивановић. Један од лидера Срба са Косова и Метохије. Политички противник Српске листе. И у последњих двадесет дана сте могли да видите три текста у значајним западним медијима који су говорили како је можда баш то убиство допринело уништењу идеје о разграничењу, о било чему, о било каквим српским сновима да би Срби нешто од територије Косова и Метохије могли да добију.
 
Тада се суочавамо са жестоком, оркестрираном кампањом, заједнички изведеном из различитих западних центара моћи, са онима који у домаћој јавности у свему томе интерцирају, и наравно, уз најжешћу улогу Албанаца и албанских медија.
 
Они то раде са следећом жељом и намером - да се у потпуности криминализује наш народ на Косову и Метохији, посебно Срби са севера Косова и Метохије, јер никако нису желели да дозволе значајнији уплив Албанаца на тај део Косова и Метохије. И морала је да се води најжешћа могућа кампања против њих, те су знали и ко је убио и како је убио, а као што видите, прошло је годину и шест месеци, ништа не знају. Појма немају. Измишљали су све. Приводили су људе. Људе држе у притвору данас на основу изјава даваних српским медијима, политичара одавде, политичара са Савског Венца, који се лажно представљају да су политичари са Косова. Све су то радили да би ослабили одбрану српског народа на северу Косова. Да север Косова постане лака мета за све њих. Јер, до тог тренутка је то био веома тврд орах за свакога ко би покушао да уђе у Косовску Митровицу.
 
И данас је север Косова неупоредиво лакша мета за њих, што је заједнички успех свих Албанаца, доброг дела западних сила и једног дела српске политике. У томе су итекако добро успели. Честитам им на томе, али их све заједно упозоравам да никада нису успели толико да ослабе ни српски народ у целој Покрајини, ни српски народ на северу. Да не будемо у стању и намерно кажем – не будемо, јер то неће бити самостални одговор нашег народа са севера већ целокупног нашег народа, уколико било ко буде покушао да их физички угрози, на било који начин. Погрома из 2004. године више неће бити.
 
Дана 21. новембра 2018. године нам уводе царинске таксе у Приштини у висини од 100% на робу из БиХ и Централне Србије, што је директно супротно и духу дијалога и Споразуму ЦЕФТА и Споразуму о стабилизацији и придруживању. Не морам да вам кажем да осим саопштења и коректног односа, морам да признам, Федерике Могерини и Јоханеса Хана, ни једна од држава чланица, нити ЕУ својим механизмима није предузела било шта против албанске стране за тако нешто. 
 
Током 2018. године је одржано укупно 24 састанка. Имали смо недавно самит у Берлину на којем су покушали канцеларка Меркел и француски председник Емануел Макрон да убеде Албанце да повуку таксе. У томе нису успели, зато што су они имали нечију снажнију заштиту. Ја сам то на почетку самих разговора рекао. Они ми нису веровали. Рекли су – сачекај Александре, видећеш да ћемо да имамо резултат. Желим да вас обавестим о томе. На то сам се насмејао. Рекао сам им – нећете имати резултат зато што неко снажнији од вас им је рекао да то не прихвате, ма колико ви на томе инсистирали. После сат времена, Макрон ми је рекао – Александре, био си у праву, шта год да урадимо неће да прихвате.
 
Дакле, реч је о нечему што је план. Зашто је то план? Зашто су то урадили и шта они праве? Они раде једну веома важну ствар, а то је да нас доводе у ситуацију тзв. нове нормалности, јер то је њима дозвољено. Шта год да ураде, какву год глупост да направе, милион пута да причају о великој Албанији, да иду у конкретне кораке за сварање велике Албаније, уклањање граничних пунктова, прелаза, ослобађање од царина, све друго што ураде и све таксе да нам уведу, шта год да направе, рећи ће, неко ће да изда једно саоштење из међународне заједнице, после два дана, нема везе, хајде да видимо како ћемо Србију да натерамо да коначно и формално призна независност Косова. Све је завршено, Косово је независно. Остао нам је само тај део како ће Србија и формално да призна независност Косова. Одбацићемо сваку идеју, са којом Срби дођу, о промени граница, а под променом граница подразумевају да су границе државе Косово неповредиве, јединствене и да нико не сме да их мрдне ни лево ни десно.
 
Нису им баш границе Србије биле неповредиве ни 1999. године, ни 2006. године, односно Југославије, ни 2008. године, али после тога су све границе постале неповредиве. И када вам кажу – отворићете Пандорину кутију, што лупетају  различити представници са српске политичке сцене, кад год их подсетите да је Пандорина кутија много раније отворена, џабе што их подсећате, тим горе по истину и тим горе по озбиљност аргумената. Ту нема велике филозофије. 
 
Зашто је тај дијалог био важан? Пошто се ово зове – извештај о дијалогу и свему ономе што се догађало. Он је, у пуном смислу те речи, радио за интересе и српске, а ја верујем и албанске стране. Са сигурношћу тврдим – српске стране. Важно је да постигнемо мир и договор са Албанцима. И због онога о чему сам говорио, јер ће то бити два највећа народа на Западном Балкану у наредних 100 година.
 
Ми смо у периоду тих преговора и дијалога успели да сачувамо мир на Косову и Метохији. Био је веома мали број тешко рањених, убијених, не рачунајући Оливера Ивановића, готово да није било у међунационалним сукобима. Мали ли је то успех, а после проглашења независности Косова. Не пре. Не док смо имали неке врсте компетенције и власти на Косову и Метохији. То смо успевали разговорима и паметном политиком.
 
Током трајања интензивних разговора није било ни озбиљнијих безбедносних криза. Увек смо у безбедносне кризе упадали када су разговори и када је дијалог престајао. Корелације између одсуства преговора и усложњавања безбедносних прилика директно упућују на закључак да је одвијање дијалога било корисно за све стране и да се једино тиме могао осигурати трајни мир.
 
Трећи важан закључак односи се на чињеницу да је ангажовање Србије у политичком дијалогу очигледно успело да делимично амортизује апсолутно бескромпомисан став подржавалаца тзв. независности Косова. И данас, ако прочитате Едгара Џозефа, и многе друге, који свакако нису објективни, већ директно против нас, чак 19 пута говоре о председнику Србије и руководству Србије које мора да буде натерано да одређене одлуке донесе.  Таквих текстова нисте имали ни 2007. ни 2008. ни 2009. године. Све је текло као по лоју и баш онако како су очекивали.
 
Имајући у виду да они све чешће званично захтевају да се преговорима изнађе свеобухватно трајно решење за питање Косова и Метохије, јасно је да ти партнери више не сматрају да је тзв. Косовска независност напросто, завршена ствар. Србија ће морати да се чује. Глас Србије ће морати да се уважи.
 
Да ли ћемо ми  моћи да добијемо све оно што бисмо ми желели и све оно о чему маштамо? Наравно да нећемо. И онај ко би вам то рекао, тако би вас лагао страшно, а много лажова у Србији имамо. Ја нећу такав да будем, па макар ме сутра ви први одавде сменили, затим народ на референдуму. Потпуно ми је свеједно. Али да ћемо да добијемо много више од онога што смо имали, и 2000. и 2008. године, у то сам апсолутно сигуран и потпуно убеђен, да смо тај дијалог могли да наставимо.
 
Четврти битан закључак је тај да је Репбулика Србија у основи успела да у потупности заштити свој интерес у Покрајини и у контексту европских интеграција. Упркос критикама везаним за наводну предају српских институција, Срби су на северу Косова и Метохије поготово, Срби на том простору данас апсолутно доминирају у свим институцијама, што није био случај до 2013. године.
 
Не заборавите, они који говоре о правосуђу, рекао бих вам једну ствар, замислите да је неко силовао Српкињу, девојку на Косову и Метохији, шта бисмо ми могли да радимо? Да подижемо оптужни акт у Краљеву, у зависности од тога да ли се десио на северу или у Врању, да немамо могућност гоњења силоватеља ни на који начин? Тиме смо отворили могућност да имамо и те како утицај, а у сваком тренутку, да бисте ви разумели, ти људи који су пристали да раде унутар косовског система су толико одани Републици Србији и српском народу, да уколико би српска листа и политички представници донели одлуку да се сви повуку, са малим, иако је то плеоназам, дозволићете ми да га употребим, изузецима је неко у тим институцијама остао.  
 
Срби би одмах изашли, али користе сваку прилику да се обезбеди суштинска правична, у крајњој линији, јер ту живи 98% Срба, доминација Срба. Да се истовремено обезбеди заштита за Србе у Грачаници, и у Штрпцу, и у Ранилову, и у Шилову, и у Клокоту, Пасјану, Партешу, Метохији, тамо где су нам угрожени људи, и у Осејану, Ђурековцу, Клини, Гораждевцу, Великој Кочи, Ораховцу и сваком другом месту где имамо од неколико до неколико стотина Срба. То је био једини могући начин.
 
Како бисмо ми заштитили да није било тог потеза Србина у Великој Хочи, коме је пљачкаш нешто опљачкао, коме је неко силовао ћерку, коме је неко ранио некога? Како бисмо га заштитили? Дроновима из ваздуха хапсили починиоце? Како? На који начин?
 
Лако је причати о томе да ми из центра Београда имамо право да милион година нешто чекамо. Ти људи тамо живе сваки дан. И морају да живе сваки дан. И живе са Албанцима сваки дан. И неко је морао да им пружи заштиту. Сматрам да све оно што смо урадили  у процесу дијалога је донело опипљиве користи српском народу, држави Србији у целини.
 
Посебно мислим да кроз тих, укупно 188 састанака, смо успели да заштитимо углед, репутацију Републике Србије, да смо успели да сачувамо интересе нашег народа и да драматично успоримо одлив нашег живља са Косова и Метохије. Успели смо, такође, да одбијемо одређене споразуме који нису потписани, нису прихваћени, а који би значили драматично урушавање спрских националних и државних интереса Републике Србије.
 
Оно што је за нас важно, такође, и зато је Приштина између осталог донела одлуку о таксама, дошло је до озбиљног ширења робне размене између централне Србије и Приштине и ми смо дошли дотле да нам је извоз, како они кажу, или трговина са Приштином, како ми кажемо, прешла 550 милиона евра на годишњем нивоу, а оно што су они нама продавали или како они кажу – извоз у централну Србију, је био на нивоу 20 милиона евра. Само да ми неко каже да смо ми лоше поступали и да смо лошу политику водили.
 
Управо зато ћуте многи из света, зато што их баш брига што је Србија оштећена, зато што желе да Србију економски виде слабију. Ми, упркос томе, не кукамо ни пред ким да нам је због тога БДП 0,3 или 0,4% нижи, не жалимо се никоме. Хоћемо да будемо најбољи, најснажнији, најјачи, без обзира на то, и бићемо.
 
Оно што је важно, успели смо добрим делом помоћи и да урадимо све да заштитимо све наше објекте од културно историјског значаја. Касније ћу изнети прецизне цифре, колико у новцу да помогнемо нашој цркви, манастирима и другим објектима од великог историјског значаја. 
 
Говор председника Републике Србије Александра Вучића у Народној Скупштини Републике Србије 27.05.2019. године

Фото Танјуг, Сава Радовановић

 
 
Шта је Приштина урадила? Не волим да говорим о кривици Приштине и говорим десетоструко ређе од Тачија, Харадинаја, Весељија, свих њихових преставника који у Србији, нажалост, виде непријатеља. Ми у њима видимо људе са којима смо приморани да градимо мир, да бисмо изградили добре и нормалне односе са Албанцима у будућности. 
 
Зато се трудимо да одговарамо на сваку глупост коју из Приштине чујемо. Трудимо се да не загађујемо још више односе између Срба и Албанаца, већ да гледамо да полако подижемо поверење између наших народа, што није лако. Готово је немогуће, посебно на територији Косова и Метохије, али је важно за будућност.
 
Моја је дужност да вам данас укажем на следеће чињенице. Да смо ми од почетка били изложени различитим врстама притисака и трикова, од тога да се изврши демаркација између Косова и Црне Горе, а затим се изврши демаркација између Косова и Србије, што би ваљда било нормално, па сад величанствен успех што су извршили демаркацију између Косова и Црне Горе.
 
У свакој демаркацији у којој бисмо ми учествовали, значило би да смо де факто признали независност Косова. Све време, од почетка, до дана данашњег, били смо притискани да у томе учествујемо. Затим смо били притискани да поздравимо демаркацију између Подгорице и Приштине, што је исто то само мало увијеније, што смо такође успели да одбијемо пред европским представницима.
 
Они су донели безброј једностраних потеза. Ја ћу вам рећи шта је све било у неколико претходних, а посебно у последње две године.
 
Премијер привремених институција у Приштини је у јуну 2018. године рекао, упутио отворене претње ратом, ако се у преговорима о утврђивању статуса Косова и Метохије дође до решења које није по вољи албанској страни. Поновио је то и председник привремених институција у Приштини, који је рекао да су једанпут у рату већ победили уз помоћ НАТО, победиће опет ако буде потребно.
 
Затим, на место шефа преговарачког тима долази Фатмир Љимај. О томе Ви, господине Дрецун, много више знате него ја. Доводе нам окорелог ратног злочинца. Хоће да нас понизе и кажу – морате сада да седнете и са њим да разговарате, а ми нисмо у позицији да бирамо са ким ћемо да разговарамо. Он је избор албанских представника. Људи из међународне заједнице нису гадљиви. Ако су са њима сарађивали, ако су ћутали на 17 мртвих сведока, од којих последњи страда на пешачког прелазу у Подгорици, на то све ћуте и не осуде их за најтежа кривична дела, што би били гадљиви на овако нешто.
 
Затим су три пута у претходних годину дана прекршили Споразум о полицији, нарушили безбедност Срба нелегалним упадима својих парамилитарних и параполицијских јединица на север покрајине. Реч је о јединицама ФИТ и РОСУ. Приштина је 21. новембра увела таксе од 100% на робу из централне Србије. Затим је Приштина одредила да се за сву робу која долази са простора централне Србије на фактурама наводи да је дестинација Република Косово, а означавањем порекла робе које се налази у продаји на простору Косова и Метохије потпуно увела дискриминацију српских производа.
 
Под 6, Приштина је са Тираном нелегално укинула контролу државне границе између наше границе према Републици Албанији и омогућила слободно кретање, чиме је најдиректније прекршила Резолуцију 1244.
 
Под 7, формално су у сарадњи са Републиком Албанијом прокламовали свој циљ да теже стварању велике Албаније на Балкану. Мислите да се неко стварно узбудио? Кажу вам они када им ви кажете. Ја више и не говорим. Моја је обавеза да вам то пренесем. Свим западним представницима, онима који су признали независност, када то кажете, они кажу – јесте, није добра изјава. Вучићу, шта ти то разграничење треба? И онда више нема никакве велике Албаније, било чега, само да ми Срби не добијемо нигде ништа.
 
Под 8, Приштина је донела нелегалну одлуку о стварању тзв. војске Косова коју су подржале све западне силе, иако је та одлука донета супротно вољи, чак и НАТО, био је коректан генерални секретар НАТО-а Јан Столтенберг, и супротно Уставу "лекс супериору" тзв. државе Косово. Баш их брига уколико то нешто чини против Срба и то ће да ураде и за њихове акте и за све друго.
 
Под 9, Приштина је недвосмислено одбила имплементацију постигнутих споразума из дијалога, посебно по питању Заједнице српских општина.
 
Под 10, у том споразуму о мосту, који смо ми потписали, морало је јасно да се одвоји јужна од северне Митровице, јер то је наш једини начин да се спасимо. У јужној Митровици живи многоструко већи број људи него у северној Митровици. Да људи овде разумеју, свако уједињавање града, како они то називају, је крај Срба на северу, крај Северне Митровице. Зато смо тражили посебно разграничење у Сувом Долу и то је морало бити постигнуто по споразуму. Албанци су и то одбили. Једино је било важно да уђу у улицу Краља Петра камионима и својим заставама и ништа друго.  
 
Под 11, приштинске власти су недавним усвајањем тзв. статута "Трепче" операционализовале национализацију и отимање имовине српских привредних субјеката.
 
Под 12, Приштина је јавно запретила и кроз институције поставила нова законска ограничења по питању дијалога. И избором ТИБ-а, али су онда говорили и о Трепчи, Газиводама и свему другом. 
 
Под 13, Кадри Весељи, шеф приштинског парламента, затражио је подршку за политику и мере које према Србима и Србији предузима Харадинај, као и регионално уједињење против, како је он рекао, Вучића, позивајући Црну Гору и Северну Македонију, Албанију, да се њима придруже у тој борби. Он је у том смислу изразио спремност да се до решења, ако је потребно, дође новим ратом у коме је сам спреман да
учествује. 
 
Под 14, Премијер привремених институција Харадинај сменио је легитимне представнике српског народа и доводи личне пријатеље, кумове, слуге који служе само њему и албанским интересима. 
 
Под 15, Приштина под тзв. тајним и фингираним оптужницама хапси Србе за наводне ратне злочине и тиме, супротно Резолуцији 1244, која налаже да се на Косову и Метохији створе услови за сигуран и безбедан повратак свих расељених, избеглих лица, онемогућава овај процес.
 
Узгред, Косова и Метохије је територија на коју се вратио најмањи број избеглих лица од свих кризних подручја, жаришта у целом свету, свега 1,9%. Нигде, Рохинге муслимани у Мијанмару имају много већи степен повратка. Нигде нико нема тако низак степен повратка као што га имају Срби. Наравно, има ту и наше кривице, чињенице да је много лепше људима да буду у Београду, да им деца буду сигурнија, него да буду доле међу Албанцима који врше нападе на њих свакодневно. Има ту и свакодневних притисака којима је немогуће одолети. 
 
Скупштина привремених институција у Приштини усвојила је резолуцију о наводном геноциду Србије. Без икаквих доказа изнети су подаци о наводно хиљадама убијених Албанаца, десетинама хиљада силованих албанских жена, и у ту сврху приказане су за целокупну светску јавност, а деманте готово да нико није објавио, снимак из порно филма којим је требало да се покаже како су Срби силовали Албанке, то је урадила Љора Бровина, посланица владајуће странке, иначе пуштена из притворске јединице у Нишу 2000. године, одлуком политичких, а не правосудних органа Републике Србије.
 
Имајући у виду све наведене околности и чињенице, јасно је да Приштина стварни дијалог у овом тренутку не жели. Да ли ће га желети, више је питање за њихове западне менторе него за њих. Оно што је за нас важно и зашто смо рекли само за једну ствар, управо због стварања те нове нормалности о којој они говоре, да нећемо ни по коју цену прихватити да пристанемо на наставак дијалога без укидања такси.
 
Зашто смо то рекли? Какав ви договор хоћете? Ви нисте у стању да укинете таксе, а договорено је још 2006. године ЦЕФТА споразумом да таквих такси нема. И 2008. године ви вршите противправну сецесију. Противправно отимате део територије Републике Србије.
 
Република Србија вам 2008. године не уводи таксе, не рушимо ЦЕФТА споразум 2008. године, ко год да је на власти. Ви нама 2018. године уводите таксе зато што вам се не свиђа што нисте постали члан ИНТЕРПОЛ-а или неке друге међународне организације и цео свет ћути на то. Сад се поставља питање, па кажу – ми смо криви, јер ми условљавамо дијалог. Чекајте, како ћемо да постижемо, о чему ћемо да постигнемо споразум, ако нисмо у стању да постигнемо споразум о слободној трговини који је подразумевајући и који постоји по Споразуму о стабилизацији и придруживању потписаним са Европском унијом.
 
Наш једини услов је – укините таксе, дијалог ћемо да наставимо. Ми нисмо имали примедби на понашање ни госпође Ештон, ни на понашање госпође Могерини. Знали смо у како тешким условима радимо. Некада су ти притисци били ужасни. Уколико вас буде интересовало, могу да говорим како је тражено од нас да у Бриселском споразуму подржимо улазак Косова у Уједињене нације. Већ је то била готово завршена ствар. Како да прихватимо да регионална полиција на северу буде састављена од 68% Албанаца, а 32% Срба, а не од 98% Срба, као што је данас, па смо то, морам да кажем на, чини ми се, веома храбар начин успели да одбијемо и да сачувамо ту врсту српске доминације, бар у том делу Косова и Метохије. Али, мислим да смо успели, све у свему, када се то анализира, да сачувамо мир, да сачувамо стабилност, да не умањимо, већ да увећамо углед Србије, да економију драматично поправимо, да за седам милијарди увећамо БДП Србије за ово кратко време, да смањимо јавни дуг између 50 и  51% БДП-а, са 78-79%, после тешке кризе у којој смо морали кестење из ватре да вадимо, да смањимо незапосленост.
 
Данас сам добио званичне податке, најнижа стопа незапослености за први квартал је 12,1. Очекујте, када буду сезонски радови, чак испод 11% стопу незапослености. Приближавамо се земљама Европске уније по том питању. Плате су са просечне 329, на 462 евра дошле. Пензије смо на озбиљан начин увећали, после тешких година за пензионере и хвала им на томе шта су све успели да поднесу, али то смо све успели да урадимо. Ојачали смо и оснажили нашу војску, зато што смо имали мир и зато што смо имали дијалог и зато што нам је тај дијалог био политичко оружје да обезбедимо економски напредак Србије и да осигурамо другачију и успешнију и економску и социјалну и политичку будућност за наш народ.
 
Оно што ми је важно да вас обавестим, успели смо, то је наравно био наш посао, од 2014. до 2018. године да спречимо пријем у девет међународних организација тзв. Косово – УНЕСКО, Светску царинску организацију, ИНТЕРПОЛ, Међународну организацију за вино и винову лозу, Европску студентску унију, Европску радиодифузну унију, Међународну организацију врховних ревизорских институција, Европску мрежу оперативног преносног система за електричну енергију, што је веома важно и то нас је спасило око Валача и Газивода, Међународно удружење авио превозника.
 
У периоду од 2014. до 2018. године, по први пут, упркос чињеници да долазимо у неупоредиво тежем тренутку, него што је то било 2000. или 2007. године, пре независности, тринаест држава је повукло признање Косова – Соломонска острва, Суринам, Бурунди, Либерија, Папуа Нова Гвинеја, Лесото, Комонвелт Доминика. Признао је 11. децембра 2012. године, повукао 02. новембра 2018. године – Гренада,  6. септембра 2013. године признала, а 4. новембра 2018. године повукла признање, Комори, Мадагаскар, Палау, Гвинеја Бисао и Сао Томе и Принципе.
 
Државе које су признале од 2014. године, видећете, има их двоструко мање, до 2018. године су – Тонга, Сингапур, Антига и Барбуда, Того, Бангладеш и Барбадос. Могуће је да сам ја крив за Антигу и Барбуду,  зато што нисам на време стигао да обавим разговоре које смо већ планирали и то себи до данас нисам успео да опростим.
 
Приштина је доносила различите мере за нарушавање функционалности српских општина на Косову и Метохији и етнички мотивисане нападе у периоду од 2014. до 2018. године. Они све време раде на промени етничке структуре на југу, посебно у општинама Грачаница, Ново Брдо, Клокот, Штрпце, Ранилуг и Партеш и наравно, покушавају да пронађу механизме за напад и потпуно овладавање севером.
 
То раде на следеће начине – угрожавањем безбедности српског становиштва, притисцима криминалних група, пљачкама, застрашивањем и нападима у циљу појачаног исељавања Срба, хапшењем и подизањем оптужница против локалних српских званичника и виђенијих Срба под изговором борбе против корупције и организованог криминала, у циљу разбијања јединства и изазивања сукоба међу политичким лидерима Срба, и зато хоћу да се захвалим људима из Српске листе који су успели да одрже јединство и са Српске листе и у Штрпцу и у Грачаници и у Клокоту и у Каменици и у Партешу и на северу Косова, што им никада нису дали да их поделе ни на који начин и то је велика ствар.
 
Хоћу да знате нешто, драги пријатељи, то су људи који на дневном нивоу издржавају најстрашнији притисак, како албанских власти, тако страних представника оних земаља које су признале независно Косово. Они су за њих добри саговорници уколико хоће да кажу – Вучић је ђубре и уколико хоће да кажу – Што даље од Србије. Оног секунда кад кажу – Ми поштујемо Србију, поштујемо њене институције и њене органе и организације, тог секунда они више са њима никакве контакте немају и они постају њихови, веровали или не, политички противници. Ти људи су све то успели да издрже. Никада се нису стидели своје државе Србије и своје лојалности држави Србији и поштовања које показују према државним органима Републике Србије. Они чувају наш народ на Косову и Метохији, а не они који позивају да се гласа за Гонђе Чауши, само да би се српском народу наудило на било који начин.
 
Даље, откуд куће и имања од Срба и њихово трајно исељавање, куповина највреднијих имања на важним локацијама за планско насељавање Албанаца, изградња викендица у викенд насељима и на ободима већих општина, те масовна промена пријаве пребивалишта у погодном тренутку, исписивање албанског становништва из бирачких спискова граничних општина са албанском већином и њихово уписивање у бирачке спискове становништва са већинским српским становништвом.
 
На основу расположивих података, укупан број евидентираних етнички мотивисаних напада у периоду од 2014. до 2018. године је 465. То је велики број напада. Али, да имате у виду, само десет година раније у истом периоду, био је готово троструко већи. Дакле, ипак смо нешто успели да урадимо. Приметан је велики број пљачки и уништавања имовине – 150; напада на културно-историјске споменике, верске објекте и гробља – 45; провокације и претње – 118; физичких напада – 62; каменовања кућа, возила и лица – 30.
 
Финансирање у области заштите културне баштине и помоћи Српској православној цркви на територији АП Косово и Метохија у периоду од 2014. године до маја ове године: имајући у виду непроценљив историјски и духовни, национални и културолошки значај, финансирамо објекте Српске православне цркве на територији АП Косово и Метохија, радимо њихову санацију, адаптацију, реконструкцију, ревитализацију, обнову и изградњу, осликавање, дуборез, опремање, уређење, заокруживање и укрупњавање земљишта поседа Српске православне цркве.
 
Радили смо, али пошто то имате у извештају, да вам не бих одузимао време, од израде црквеног мобилијара у дуборезу у манастиру Грачаница, куповине имања у непосредној близини манастира, санације и реконструкције и крова на цркви Светог цара Уроша у Урошевцу, унутрашњег осветљења у Грачаници, потпуне обнове Бањске, Светих Козме и Дамјана у Врачевима, Соколице, Пећке патријаршије више радова, Гориоча, откупа парцела у Великој Хочи. Много је тога што смо урадили и у Сушици и у Призренској богословији, Сочаници, на свим местима.
 
Укупно у новцу, пошто подносимо извештај, посланици и народ морају да знају за сваки динар, ово је из буџета Канцеларије за Косово и Метохију. Укупна средства која су издвојена, и то ван текуће буџетске резерве из које смо издвојили још два милиона евра, динарска средства, разуме се, за ових 56 најважнијих пројеката за цркве и манастире је 417 милиона, дакле око три милиона и 753.000 евра и још два милиона евра преко текуће буџетске резерве. Дакле, велики, огроман новац уложили смо у наше духовно и културно наслеђе на Косову и Метохији, никада више у претходном периоду.  
 
Најзначајније инвестиције у области инфраструктуре, економског развоја, пољопривреде, образовања и здравства, чак и ако погледате буџете за Канцеларију за Косово и Метохију, видећете да је данас он двоструко већи, него што је био пре само пет година, а да је из текуће буџетске резерве, захваљујући бољим билансима буџета, издвајано много више новца него што је то био случај раније.
 
Изграђено је и реконструисано 1.613 стамбених јединица за интерно расељена лица, повратнике и социјално угрожена домаћинства, у износу од једне милијарде и 445 милиона 678 хиљада динара. Изграђена су 554 индивидуална стамбена објекта за потребе повратника, интерно расељених и социјално угрожених у висини од 194 милиона 370 хиљада динара. Изграђене су 522 стамбене јединице, 29 зграда, уз обезбеђење и опремање локација за изградњу у износу од једне милијарде и 51 милион 466 хиљада. Испоручена је помоћ у грађевинском материјалу за 2.284 домаћинства укупне вредности од 199 милиона 842 хиљаде динара.
 
Оно што ћете видети ускоро, што је веома важно, радили смо реконструкцију и санацију 27 км путева и улица, осам путних објеката, уређење четири депоније. Оно што су важне ствари, капиталне, верујемо да ћемо за Видовдан моћи да отворимо регионални водовод на северу Косова, да ћете моћи да видите Рајску бању, комплекс Рајска бања у Бањској, у Звечану, за који смо до сада издвојили готово 500 милиона динара, хотел и пропратне капацитете, базене и све друго, то ће бити буквално мали рај за све људе из Србије који тамо желе да  оду и у то ћемо посебно морати да додамо још 200 милиона у овој години. 
 
У програмима развоја пољопривреде је подржано преко 1.300 пољопривредних домаћинстава у износу од 468 милиона 519 хиљада динара. Реализација сетве у повратничким заједницама у општинама Клина, Исток, Пећ, Вучитрн, Призрен, Ново Брдо, Урошевац, Србица и Ораховац (у Србици, наравно, само у месту Бање где Срби живе, нисмо ишли у Србицу или како Албанци називају Скендерај, тамо Срба нема) у вредности од 183 милиона 426 хиљада.
 
Иначе, да знате само, када су нас варали у повраћају ПДВ-а, они људи који су необразовани, а лопови су у питању, варају државу на повраћају ПДВ-а, ваљда им је као топоним Србица личила на српско место, па су писали да су регистровали фирму и да раде посао у Србици. Чим бисмо то видели, знали бисмо да су људи пљачкаши и тако смо их и хапсили. Изграђене су и опремљене и две пиваре на територији општине Звечан, са средствима од 42 милиона и 500.000 динара. Обезбеђена је донација за 105 најугроженијих пољопривредних домаћинстава у виду набавке сточних грла - 79 јуница, 359 оваца, 22 козе, у пољопривредној механизацији сточне хране. Укупна средства за развој пољопривреде су 899 милиона 682 хиљаде динара.
 
Оно што је веома важно, велика вест је то у Северној Митровици, то су покушали Албанци да спрече по сваку цену, а то је повратничко насеље Сунчана долина на локацији Мали Звечан, у износу од милијарду 433 милиона 894 хиљаде. Ту ће живети око 350 породица, између 1.200 и 1.500 лица. Лично сам обишао два пута Сунчану долину. То величанствено изгледа, то предивно изгледа. На стратешком је месту, између Митровице и Звечана. Суштински чува, то би требало да буде западна страна Митровице. У сваком случају, мислим да ће то бити нешто где такође можемо прве људе, који ће се уселити у те објекте, да видимо већ за Видовдан ове године.
 
 Улагали смо у српске медије на Косову и Метохији и ево податка о коме сам говорио – 1999. године је похађало 59.245 ученика укупно на Косову и Метохији, а данас је то 16.826, а од тога 11.482 у основним и 5.344 у средњим школама. Имамо укупно 103 школе. Све школе, све професоре, све наставне активности финансира Република Србија. Ово говорим због лажи које сам слушао чак и на местима где то нисам очекивао, да су ми нека света лица говорила о томе како ми више не финансирамо. Српске школе на Косову и Метохији само ми финансирамо, само ми плаћамо све, и наставне активности и професоре, учитеље, наставнике и то је наш  посао и то ћемо наставити да радимо.
 
Финансирамо, наравно, и предшколске установе. Ту имамо 3.239 деце распоређених у 108 група. Оно што је важно јесте да је  додељена и помоћ породицама повратника у укупном износу од 202 милиона 496 хиљада динара. Такође је важно да истакнем да смо финансирали рад народних кухиња у том времену у висини од 116 милиона 382 хиљаде 990 динара. Такође смо финансирали и програм рада Црвеног крста и општинских организација у висини од 228 милиона.
 
У циљу афирмације популационе политике у извештајном периоду исплаћена је новчана помоћ породицама са новорођеном децом - за 5.410 беба укупно 54 милиона и 100 хиљада динара. Обезбедили смо из текуће буџетске резерве у 2018. и 2019. години, то је поред овога што сам вам говорио из буџета Канцеларије, који сте ви овде усвајали, за Косово и Метохију. Дакле, за дефинансирање 19 пројеката на територији АП Косово и Метохије у износу од две милијарде 481 милион. То је додатних 20,2 милиона евра уз све то.
 
Такође, усвојили смо у октобру 2018. године документацију за 40 пројеката у које би требало да уложимо новац од две милијарде 455 милиона. Сада се припрема  предлог закључка Владе и захвалан сам на томе председници Владе, Ани Брнабић, веома, којим се планира одобравање финансирања реализације 233 пројекта. Ушли смо у највећу инвестициону фазу на Косову и Метохији, израда пројектно-техничке документације за 11 пројеката у укупном износу од шест милијарди 683 милиона. За реализацију свих пројеката би била потребна средства у висини од 11 милијарди. Дакле, око 90 милиона евра. Причам вам само, а погледаћете после, наша је рачуница, рачунајући губитке око струје, наша улагања око 350 милиона евра и са свим инвестицијама, наша улагања на Косову и Метохији, прелазе 560 и 570 милина евра на годишњем нивоу.
 
Мислим да тиме показујемо и своју бригу, али не само бригу, тиме показујемо да смо и ликвидни и финансијски солвентни и да смо успели да имамо новца много више него икада, да помажемо опстанак нашег народа на Косову и Метохији.
 
Наравно да то није довољно. Наравно да за нас нема ружичастих ствари и добре ситуације на Косову и Метохији. Кад кажем - за нас, за нас који увек и у сваком тренутку размишљамо да делимо судбину свог народа на Косову и Метохији, који нисмо везали своју будућност и будућност своје деце ни за Лондон, ни за Франкфурт, ни за Њујорк, ни за било које друго место, већ за Србију и за наду да та и таква Србија може да буде успешнија у будућности.
 
Да ли смо могли да многе од ових ствари, које су данас негативне последице и са којима се суочавамо, да спречимо? Да ли смо могли да спречимо и стварање границе на Јарињу и Брњаку? Не лако, али је наш отпор могао и морао да буде неупоредиво снажнији, озбиљнији. Морало је много више пажње да буде, а коначно, ми смо ту донели и документа да видите и ко их је парафирао, што ћу у току расправе показати свима вама, пошто су и ту разне лажи ширили и говорили неистине. Али, оно што је суштина, то је да смо, чини ми се, погрешили много и кад смо цео случај Косова и Савета безбедности пребацили у Европску унију. Дали смо аргументе тој независности несувислим и неодговорним питањима која смо постављали Међународном суду правде. Да ли смо могли другачије да реагујемо 17. марта 2004. године и одговорније? Могли смо.
 
Да ли смо могли другачије да реагујемо и да се понашамо 1998. и 1999. године? Могли смо и морали, и при томе не бежим ни од сопствене одговорности у свему томе. Да ли смо морали сасвим другачије, паметније, озбиљније и одговорније да се понашамо 2008. године, када је проглашена самопрокламована независност Косова? Морали смо много боље, много више и много другачије.
 
Али, ја не желим да данашњу расправу сведем на то, ко је крив. Губитак наш, губитак и права нашег народа и контролисање територије од стране неких других, а која припада Републици Србији, је велики губитак. И, поред свих тих наших политика из претходних векова и деценија и година, неће бити анулиран, промењен, тек простом осудом. Време које је отишло заувек, никакво указивање прстом неће вратити. Важно је, да сви ми овде, па и они којих нема, што је не кривица, него лицимерје, коначно признамо, шта нам се догодило и да извучемо поуке, и да не кријемо од себе да нам се догодио тежак национални пораз, у сваком смислу те речи. Губили смо део контролисаних територија, огроман број људи, а економски губици не могу се сабрати ни набројати.
 
Изгубили смо године, током којих смо се лагали и одбијали да то признамо и био сам сасвим свестан тога, када смо пре седам година дошли на власт и суочили се са проблемом који су сви други већ решили, ови наши одавде на тај проблем заборавили и од њега у потпуности одустали, са жељом да се поново ухватимо у коштац, да га извучемо на површину и да добијемо највише што можемо за наш народ на Косову и Метохији и изгубимо најмање што морамо. И, нисам се одлучио за наставак лажи и самообмане. Рекао сам свима, још тада, и данас вам кажем, нема Србије, нема наше власти на Косову и Метохији, сем суштински у здравству и школству, и да треба да престанемо са обмањивањем и сопствене јавности и не знам, да ли је ико желео икада да ме чује, осим што су ми понављали увреде разноврсне, али сам то понављао свих ових седам година.
 
Баш као што сам понављао да су нам потребни мир, стабилна економија, раст у свим сегментима и договор са Албанцима, као једини начин  за то да имамо будућност. Кренули смо у све то, и ова Влада, Влада г-ђе Брнабић, из ужасног минуса, са више од сто земаља које су признале Косово, са економијом, која је чврсто везана управо за оне који Косово признају, са граничним прелазима и на Јарињу и Брњаку, са ужасним положајем Срба на самом Косову. Кренули смо да нешто урадимо, тамо где годинама нико није радио ништа, осим што нас је лагао, и себе и нас, и да пробамо да нешто добијемо тамо где смо све изгубили. 
 
Кренули смо у разговоре са Албанцима који, не само да желе независно Косово, већ желе и велику Албанију, са људима који мисле да су они, а не НАТО, а на НАТО увек могу да рачунају, тако они кажу, пре свега на Сједињене државе, победили и који би да узму све, а да не дају ништа, са онима који за такво понашање имају отворену подршку најмоћнијих земаља у свету и седам година смо се тешко, ужасно тешко свађали, преговарали и натезали везаних и руку и ногу, борили за Србију на сваком месту и данас могу мирно да вам кажем, нисмо изгубили ништа од онога што није било изгубљено, нисмо трговали ни са чим што одавно неко није продао и нисмо дали ни педаљ онога што неко није дао, већ смо кренули да враћамо Србију у игру, да има оно што може да има. 
 
 Шта је то, што смо свакако добили? Добили смо мир. Подсетите се, а у тешким тренуцима су радили, а наши у много тежим и од Милошевићевог периода и ДОС-овог, после седам година уследио је рат на Косову и агресија НАТО-а, овде после седам година је уследило признање независног Косова. Нама, после свих тих катастрофалних чињеница, се ништа слично није догодило. Сачували смо мир, већу сигурност за Србе на Косову и оно што је најважније, бољу и снажнију српску економију. Српску економију, која је породила и снажнију и српску војску и српску полицију, српску економију, која је породила снажнијег економски српског човека, који је загледан у будућност и који верује у будућност и своју европску будућност, али и будућност своје деце и оно можда најважније, могућност да наставимо да се боримо за том таблом за којом се налазимо. Знам да некима то изгледа мало и знам да постоје они који ће да кажу, бавио си се тиме седам година, а ниси завршио. Па први пут, да тих седам година нисмо на трагичан начин завршили. Први пут, да тих седам година, у последње три деценије, нисмо завршили потпуним поразом и потпуним колапсом кроз који смо већ прошли, само смо се правили да га нисмо видели и да га не признајемо.
 
Само што те, који то причају, имам да питам – а, да ли бисте ви лажући и обмањујући наш народ били бржи? Јер, за ваших седам година Косово је и формално стекло независност. И, колико сте се ви тиме бавили? Да ли сте се бавили, или све гурнули у ормар и чекали да неко други дође, отвори га и буде затрпан скелетима које сте сакрили. Седам година за проблем који траје седам векова није много, и у тих седам година најнижу цену смо платили, у односу на све историјске периоде кроз које смо прошли. И, требаће нам још много пута по седам година да све проблеме на Косову решимо. Ко другачије каже, лаже. Ко нуди инстант решење, обмањује и себе и нас, зато што смо сви ми, и то је моја констатација, и ми Срби и Албанци данас у пат позицији. Они, који очекују да је независност готова ствар и ми, који тражимо да не будемо понижени и да добијемо оно што Србима припада и да заштитимо свој народ на Косову и Метохији. 
 
После исцрпног извештаја и осврта на бројне историјске околности, на новац који смо уложили, на енергију, на дијалог у којем смо учествовали и резултате, желим да говорим у будућности из четири основна аспекта. А, то су политика, под један. Данас је једанаест година од проглашења косовске независности. Имамо само две могућности. Нема ту велике филозофије. Нису вам потребни ни Гурвич, ни Диги, ни Конт, довољно је да погледате у први папир и да вам све буде јасно. Једна могућност је нормализација односа Срба и Албанаца, између Београда и Приштине, а друга је покушање очување статуса кво или тзв. замрзнути конфликт.
 
Тај замрзнути конфликт, не значи ништа. Албанци могу да га одмрзну у сваком тренутку. Људи, када причају,  какав ће план да изнесе Вучић, они себе лажу, зато што треба да поставе питање, какав је план Албанаца? А какав је план Американаца? А какав је план Немаца? А какав је план свих других? Јер смо ми мањи играчи од тих великих западних сила. Можемо ли ми да говоримо у њихово име, какви су њихови планови? Смемо, имамо ли право? Или су нас, не једном, непријатно изненадили, или ћемо да кажемо, снажнији смо од свих, па ћемо то лако да издржимо.
 
Оно што мислим да је важно, то је да људи знају, да замрзнут конфликт не може да постоји као наше решење. Албанци га неће, Албанци га неће и зато показују све већу нервозу из дана у дан и зато је питање тренутка када ће да нападну Србе, и то вам овде говорим, на овом најважнијем месту, у овом најважнијем тренутку. Питање је дана и месеца када ће да нападну Србе, јер они то не могу да поднесу више. Ми можемо. Они не могу. Ми можемо, па макар нам то и успорило евроинтеграције, које су нам веома важне за економски напредак Србије, ужасно важне. Ми бисмо то издржали, али како ћемо да издржимо напад Албанаца. Доћи ћу и до тога. Нормализација може бити само у два случаја. Под један – како га доживљава свет, међународна заједница и Албанци. Постизање споразума у којем је Косово целовита територија, независна држава, Србима би дали нека права. Правиће се по моделу некакве две Немачке, што Албанци више такође не прихватају, иако би Немачка и Француска то да гурају, али Албанци, неће. Американци, такође, више то неће, него кажу – морате да признате. Ми кажемо – нећемо да признамо. Они кажу – морате да признате. Ми кажемо – нећемо, и тако у круг. И, друга могућност, коју смо ми испустили, је била она о којој сам толико говорио и због које сам толико нападан, а о којој су и многи пре мене говорили и то  у десетоструко повољнијој ситуацији.
 
Дакле, понављам по педесети пут вечерас – у десетоструко повољнијој ситуацији су нудили неку врсту разграничења, да спасемо здраво ткиво на Косову и Метохији, да сачувамо наш народ од даљег прогона, да сачувамо целу Србију, да економски унапређујемо, да можемо да радимо и да живимо мирно у будућности. На то сам доживео најжешћу хајку, не само у делу западне јавности, која је већ научена на то да Срби не треба да добију ништа, већ и од дела лажних родољуба у Србији, који су им све предали, који су им све дали и предали, који су им дали независност на тацни, који саопштење нису издали по том питању, који су им дали одлуку међународног суда правде, па кажу- мало нам је то, мало нам је то.
 
А са чим сте нас ви оставили? Осим са потпуним банкротством, уништеном економијом Србије, и са независним Косовом, и са папиром Међународног суда правде да то није било нелегално и нелегитимно проведено, и сада ми Срби сви треба да се правимо блесави, као да се ништа није десило. Па, десило се, људи. То вам говоре сви у свету, десило се. Десила се и 1999-та, десила се и 2004-та, десила се 2008-ма, десила се 2010-та. Па не може то, да се ми правимо да се ништа није десило. Та идеја је у овом тренутку потпуно пропала. Ја сада видим, да су сада сви одједном, у целом свету, згрожени идејом, па само морам то да вам преведем на наш српски језик – згрожени су идејом да Срби било шта добију, а у свему томе им је помагао, лажно се залажући за српске интересе, и део српских политичара, који је добро знао о чему говори запад када каже да је против разграничења, који одлично разуме о чему они говоре, а они су говорили само о томе да ви Срби не смете ништа да добијете на Косову.
 
У реду је заштита вашег народа, али Србија нема ништа на Косову, а мој одговор је био, упркос свим овим поразима катастрофалним, упркос свему што су нам оставили, и ђубре на ђубришту, и у дубокој јами из које нисмо могли да се ископамо неколико година. Говорио сам и говорили смо им, не само Срби на Косову и Метохији, већ хоћемо заштиту интереса Србије и није баш да Србија нема ништа на Косову и Метохији, и зато сам проказан у делу западне јавности, и зато су ме нападали и њихови агенти на различите начине пред регионалним земљама, и овде.
 
Поставља се питање, кључно питање – шта је то што ћемо ми да радимо у наредном периоду? Хоћемо ли да пристајемо на замрзнути конфликт, или да пробамо да тражимо решење? Рећу ћу вам, док сам председник Републике, а то је још три године – даћу све од себе, уколико они укину те таксе, да покушамо да пронађемо некакво компромисно решење, у којем ће се водити рачуна не само о интересима, наравно о интересима нашег народа, безбедности, сигурности наших људи, нашим црквама, манастирима, али мора да се води рачуна и о интересима Србије. Залагаћу се за некакво компромисно решење. Зашто? 
 
Сада ћу вам прочитати најозбиљнију аргументацију, квантификовану, да вам буде јасно каква нам пропаст следи, и ово говорим зарад историје, јер желим да ово буде сачувано, пошто претпостављам да је могуће да до компромиса не дођемо уопште у наредних пет или десет година. То ће бити катастрофа и за Србе и за Албанце, али желим да кажем, колико су те последице катастрофичне за све нас. И то ћу да сагледам кроз економску, социјалну и демографску сферу. 
 
Најважнија одлика кретања пројектованог становништва Србије у наредне четири и по деценије је наставак одвијања депопулације. Наиме, према свакој од наведених варијанти пројекција, број становника биће много мањи, него 2015. године. А говорим о две могућности. Једна је постизање нормализације односа, која је боља варијанта за наше демографске, економске и социјалне прилике, и друга је непостизање било каквог споразума са Албанцима. То је лошија варијанта. Од те две варијанте говорим.
 
Становништво у Србији  у 2060. години може да се креће, у зависности од тога да ли ћемо постићи тај споразум или не, а видећете касније и квантификацију радне снаге и свих економских показатеља, од три милиона и деветсто педесет седам хиљада до пет милиона и осамсто осамдесет хиљада. Та од пет милиона и осамсто осамдесет хиљада, уколико бисмо постигли компромисно решење са Албанцима, што би значило, убрзано изједначавање миграционог салда. Дакле, исти број оних имиграната и емиграната, дакле, то би значило истовремено драстично јачање српске економије, то би значило нижу стопу морталитета и увећану стопу фертилитета, и даље не довољно, али свакако драстично већу, са 1,46 на 1,85 у наредном периоду. То би значило да бисмо уз остварење максималне варијанте, да постигнемо компромисно решење које је добро, у чему би Србија заштитила своје интересе. Србија, а не Срби, своје интересе на Косову и Метохији, и добила нешто, то би значило да бисмо изгубили нешто више од милион лица до 2060. године, милион и двеста петнаест хиљада, или 17%.
 
Уколико то не постигнемо, да вам не читам све табеле, смањење би било три милиона и сто тридесет седам хиљада лица, или за 44% у односу на 2015. годину. То је рађено по Кохорт квантној методи и радили смо оба та сценарија и веома је важно у томе, да уколико би се дошло до компромисног решења у периоду између 2025. и 2030. године, без обзира на лудницу која данас постоји у Европској унији, и ово сам метафорично рекао,  а то мора да остане наш стратешки циљ, посебно после јучерашњих резултата. Дакле, уколико бисмо приступили Европској унији између 2025. и 2030. године, то би драстично појачало наше шансе да будемо близу овог минималног, или најмање лошег решења. Све друго, водило би нас у тешку ситуацију. Средином 2030-те, долази до изједначавања броја емиграната и имиграната, нулти миграциони салдо, ми ћемо већ за две године почети да увозимо радну снагу из других земаља, посебно  за физичке послове, за оне послове које данас обављају људи ниже и средње стручне спреме.
 
Ту ћемо имати проблема, ту неке земље имају среће попут Бугарске и Румуније, са Молдавијом, Украјином, а ми ћемо морати да отворимо своје границе за земље из региона, одакле ћемо морати да примамо радну снагу, јер је ми нећемо имати довољно. Такође желим да кажем, за последње две и по деценије пројекционог периода од 2035. до 2060. године, претпостављен је стално позитиван и растући миграциони салдо. Дакле, очекујемо да ћемо у том периоду имати око двеста хиљада људи више који се усељавају у нашу земљу, од оних који излазе. Није то само резултат позитивне политике, да се не лажемо, већ резултат и чињеница да је наше становништво све старије, а старије становништво има мање гена ризика и мање жели да се излаже опасностима непознатог и одласка у иностарнство.
 
Што се тиче хипотезе о фертилитету, већ сам рекао са 1,46 на 1,85. Што се тиче хипотезе о очекиваним променама морталитета, имаћемо захваљујући драстичном улагању и великим улагањима у здравствени систем продужен животни век, али ће то такође повећати наше потребе за пензијама, и опет говорим о додатном улагању у радну снагу, да би наш пензиони систем уопште могао да буде одржив. Као што видите, данас велики број земаља Европске уније због тога има значајне проблеме.
 
Што се тиче радне снаге, ту ћемо се суочавати са проблемима, без обзира на изузетан резултат реформи које смо постигли, али уколико бисмо ишли на компромисно решење, уколико би било могуће, предвиђене су растуће стопе активности по старосним групама и полу, имајући у виду тренутно врло ниску стопу активности, према подацима за 2015. смо узели, као годину, данас је то већ много боље. Стопа активности становништва, старости од 15 до 64 године износила је 63,6%, што је много ниже од европског просека 72,4%.
 
Претпоставка је да ћемо до 2030. године достићи просечне стопе активности које постоје у Европској унији и то значи да бисмо могли да имамо негде око 2030. око 68,6% и 2060. око 71% укупне активности становништва од 15 до 64 године. На основу претпостављених стопа, веома је важно да кажем, да када извршите пројекцију становништва и радне снаге, колико је значајно, да бисмо уопште опстали као земља, да дођемо до некаквог договора са Албанцима и све ово вам говорим, а то ћу вам поновити и на крају, не зато што постоји било какво решење, нема чак ни дијалога, нема ничега, већ ово говорим српској јавности да би разумела значај договора. Јер договор и компромис, нису пораз. Договор и компромис су победа.
 
Не будемо ли на њих пристали, изгубићемо све и одмах да кажем онима који ће лажно да се представљају као велики родољуби и заштитници српских интереса, за разлику од њих и моја деца и ја, бићемо овде и чуваћемо и бранићемо Србију, ако је неко нападне, за разлику од њих који су већ све своје склонили по иностранству, милионе натрпали у кесе и у торбе, а о будућности Србије понајмање размишљају. За 64 године били на 50,5%, уколико не би дошло до било каквог споразума са Албанцима, а имали бисмо негативан природни прираштај од два милиона шесто деведесет три хиљаде људи. То је за Србију неиздрживо. То је за Србију нешто што Србија не може да преживи.
 
Оно што је за нас веома важно, то је да покушамо да сагледамо и инвестицоне сценарије и социјалне сценарије. Уколико бисмо ми ово успели да постигнемо до 2060. године, реални животни стандард грађана Србије, према овим пројекцијама, би био 72% већи него што је данас. Уколико то не постигнемо, то би износило негде 29% до 30% више. Дакле, то су вам један оптимистичан и један конзервативан сценарио. Овај конзервативни сценарио би био толико лош, да је питање – да ли смо добро предвидели, да ли су све наше хипотезе о емиграционим кретањима, у потпуности тачне?
 
Оно што је веома важно да кажемо данас то је да, уколико бисмо желели да постигнемо одрживу макроекономску стабилност, у том случају морали бисмо да спуштамо просечне пензије и укупне издатке за пензије, јер нема ко да их издржава. То би се десило за 20 или 25 година већ, а не за 35 и 40.
 
Озбиљне земље и озбиљан народ на такав начин сагледавају своју будућност. То би довело до потпуне социјалне неодрживости наших јавних финансија, креирања социјалног оптерећења јавних финансија и значајног подизања стопа и релативног и апсолутног сиромаштва.
 
Мислим да је веома важно да истакнем да, ма колико многи од нас уживали у нерешавању  проблема, чекању да се промене светске околности, иако ни сами не знамо какве би то везе са нама имало. По свим истраживањима највише бисмо волели да ствари остану онакве какве јесу. За то немамо никакве гаранције и то је немогуће, и свако ко то говори, тај не говори истину о нашем народу.
 
Ја знам да вам је то срцу драже, али то није истинито и понављам, трећи пут вечерас, не буде ли компромисног решења, само чекајте напад Албанаца на Србе. То ће се догодити јер они губе живце, све су нервознији и нервознији због Трибунала, зато оснивају Трибунал за Србе и зато то све раде.
 
Не заборавите да смо неретко и слично мислили и за Републику Српску Крајину, не много различито и са другачијим сценаријом и за Црну Гору. Данас Крајине нема, Црна Гора је прогласила своју независност, а положај Срба у Црној Гори тешко да било кога од нашег народа може да задовољи.
 
Ми се ту суочавамо са два велика проблема.
 
Одлучност Запада да Срби прихвате и признају албанску независност на Косову у потпуности, дакле, западне силе које су прихватиле независност Косова апсолутно су одлучне да то истерају до краја, по сваку цену и на сваки начин.
 
Други проблем са којим се суочавамо, то су противправне акције Албанаца, које стварају нову реалност и које покушавају да представе као нову нормалност. Таксе које су увели су антицивилизацијски чин, потпуно противправне. Да ли сте применили да ни „The Economist“ или  „Financial Time“ нико о томе не пише? То је готово јединствен случај у свету. Додуше, сад то постаје модерно у свету и од неких великих сила, али оне немају тако стриктне уговоре као што имамо ми, они не крше уговоре, већ доносе своје политичке одлуке, па заустављају Народну Републику Кину, која је овладала на светском тржишту различитих роба и услуга, заустављају протекционистичким мерама, али то је већ њихова политика, велика, висока политика, далеко од нас. Али, на ово што је толико очигледно не реагују.
 
Србија има пријатеље међу онима који су признали, а посебно међу онима који нису признали независност Косова. Они имају своје интересе, наравно. Све земље које нису признале независност Косова имају свој интерес. Захвалан сам, и овом приликом користим ту могућност, Руској Федерацији и, да будем искрен, захвалан сам њеном председнику Владимиру Владимировичу, зато што је он тај који је више пута помогао Србији приликом доношења, односно недоношења различитих резолуција, декларација и других општих правних аката, углавном против Републике Србије, и зато што је помагао у разговорима и са многим другим земљама око непризнавања незавиности Косова.
 
Захвалан сам Народној Републици Кини, захвалан сам им на огромној подршци у нашем економском развоју, захвалан сам председнику Си Ђипингу на томе што нам је помогао да решимо проблем Железаре, да решимо проблем Борског рудника, на томе што су нам кинески туристи, уз турске туристе, данас најбројнији туристи у Србији, на томе што праве нове фабрике од  Зрењанина, Лознице, Ниша, Лесковца и свих других градова.
 
Захвалан сам и свим другим азијским, бројним афричким, латиноамеричким земљама, земљама Океаније, које нису признале незавнисност Косова, захвалан сам и Индији, као великој сили, веома. Честитам и Нарендри Модију, али, такође, желео бих да се осврнем на регион.
 
Ми смо имали у претходном периоду, као договорену утакмицу, тако је то изгледало и у Берлину, да сви увек говоре против Србије. Ништа им нисмо урадили, ниједан потез нисмо урадили да наљутимо Црну Гору, и морам  да кажем да се у Берлину Црна Гора коректно односила према Србији.
 
Био сам изненађен и запрепашћен испадом Босне и Херцеговине, реаговао сам, реаговао сам веома оштро и прекинуо такав след догађаја и такву дискусију у Берлину и није било нимало пријатно. Посебно што је за мене веома чудна таква реакција Босне и Херцеговине, јер то није званичан став Босне и Херцеговине. Управо зато сам још зачуђенији покушајима  да у Рашкој области или Санџаку, како год хоћете да назовете, постоје политичари који би желели да изазову неку врсту нестабилности. Хоћу да кажем и  Бошњацима и Србима да не морају да брину, никакве стварне нестабилности неће бити.
 
Замислите шта ви радите против свог бошњачког народа, ако ви хоћете да кажете – ми ћемо да тражимо специјални статус, па напуштање војске и полиције. Чекајте, имате 3 општине у којима сте већина, а шта ћете са 63 општине у којима су Срби већина у БиХ, а то ви покрећете, не ми. Да сам то ја покренуо, да поновим, обесили би ме у Бриселу, као што ћуте за Тачија, Раму, Харадинаја, Весељија и све остале који праве Велику Албанију сваког дана. Тако ћуте и за ово.
 
Ја хоћу да кажем народу и грађанима Србије да, што ћутим и што углавном ћутимо и не реагујемо, да је то зато што нема у томе никакве опасности. То се нашао један, двојица политичара неодговорних, са стотинак или неколико стотина присталица и ништа више и ништа друго. Нити шта могу да угрозе, а ви знате колико сам опрезан, колико сам песимистичан а не оптимистачан.  Ја вам сада кажем – не могу ништа под милим Богом да ураде, зато Бошњаци и Срби, будите мирни, сви ћете лепо и добро да живите у Србији, ускоро долази ауто-пут до Дуге пољане, између Сјенице и Новог Пазара. Радимо Нови Пазар – Тутин пут, радимо и регионалне водоводе и немојте да бринете. 
 
Мораћемо даље да радимо на додатном поправљању односа са Северном Македонијом и Хрватском. Врло тешко то иде са Републиком Хрватском, и да ми не добаците, господине Шешељ, знам то сам и искусио сам то много пута, али ћемо  морати да уложимо и додатан труд, додатне напоре и да покушамо да то направимо. 
 
Желим, наше је да покажемо добру вољу и наше је да урадимо све што можемо са наше стране.
 
Да покушам да сведем ово што смо данас говорили, дакле нама у првој фази остаје да чекамо, да видимо хоће ли Европљани и Американци убедити Албанце да укину таксе. Наставка суштинских разговора без укидања такси неће бити и тачка.
 
Уколико укину таксе, ићи ћемо да разговарамо, да пронађемо компромисно решење. Уколико га случајно буде, а скептик сам по том питању, доћи ћемо и пред Парламент и пред народ и грађане Србије да се о томе изјасне, и за разлику од неких других земаља и чланица ЕУ и нечланица ЕУ, код нас ће одлука народа да буде обавезујућа. А не – референдум није прошао, ал кога брига за референдум, ако одлуче политичке елите.
 
Код нас ће бити онако како народ одлучи и онако како народ буде рекао. Питаћемо народ и народ ће да каже свој став. 
 
Уколико ништа од тога не буде случај и уколико дође до најгорег сценарија, о којем сам већ говорио, и Албанци нападну наш народ на Косову и Метохији, као што сам рекао у Косовској Митровици и као што сам то рекао и данас, ма колико то било тешко, а веома је тешко, јер се на Косову и Метохији налази НАТО, ми прогон и погром српског народа нећемо дозволити, имали смо довољно олуја и бљеска, много несреће и више таквих несрећа српског народа нећемо дозволити.
 
Желим да вас обавестим да смо о томе упознали највише међународне представнике, да је о томе генерал Мојсиловић упознао и команданта НАТО и да је то један од малих разлога зашто прогона и погрома  српског живља са Косова и Метохије нема.
 
Да су се неки сетили да треба да имају војску и полицију десет и дванаест година раније, можда смо нешто више могли и да сачувамо.
 
Желим да се у неколико реченица осврнем на то што свако онај, ко би покушао да договор и компромис представи као решење, буде проглашен за издајника у нашој земљи.
 
Наслушао сам се тога, наслушао сам се за најбоље Србе да су били издајнци, од Косова поља или у предвечерје Косовске битке па до дана данашњег. То су увек саопштавали најгори Срби и најтеже епитете користили и најтеже увреде изговарали, а да никада нису ни сагледали шта ко ради, ни шта су нечији резултати, и зато сам ја увек тражио да се погледају резултати и да се види шта је то што остаје иза нас.
 
Ја бих поставио питање за све њих. Да ли постоји тај јунак, тај Обилић, тај осветник Косова данас, који ће једним чином и тако лако,  како они причају, да врати под наше окриље свету земљу Косово и где је он? Ја сам, господине Шешељ, за разлику од вас, врло озбиљан, јер међу владикама , песницима, интелектуалцима, политичарима, покажите ми тог јуначког сина и верујте ми, одмах ћу да се склоним и пустим га да заврши тај свети посао, јер ја нисам у стању. Признаћу да сам био издајник и да сам продао ту најскупљу реч Косово. У супротном, то нећу ником да дозволим, јер знам колико се борим и колико вреде људи са којима то заједно радимо и са којима се заједно боримо и за Косово и Метохију и за Србију на Косову и Метохији. 
 
Само пре тога, нека ми они покажу шта су тачно до сада великим речима и бусањем у национална прса и паролама сачували, нека ми покажу како је то у Пећи, Призрену, Урошевцу, Ђаковици, њихов горући патриотизам једног јединог Србина сачувао а камоли територију под нашом контролом.
 
Колико их је ко на Косово вратио и зашто, како Тијанић каже – Косово, сви Срби би дали живот за Косово а ко то од њих хоће да оде да живи на Косово. Колико су Тачија, Харадинаја и Весељија натерали у бег? На крају, зашто то све причају овде у Београду, по кафанским баштама, а на Косову их нема да пропрате и једну од речи коју изговарају?
 
Зашто у Приштину не оду па тамо не организују протесте против независности Косова, или бар једно песничко вече, молебан, али да и Тачи на то дође, да се покаје и да им каже да су у праву? Зашто кукају и зашто увек нуде за своје скупе речи туђе животе по најнижој могућој цени, обично за џабе? Доста је тога било, не може Србија да издржи ту гомилу лажи и лицемерја, не може да настави напред, док се гуши у измишљеној прошлости и лошој садашњости. Немамо простора за самообману, за бајке, пароле нити за лажне мотиве и лажне идоле, али немамо времена ни за оне који би да предају све, који би да оголе Србију, да српски народ оставе без његове суштине и без његовог духовног постојања.
 
Ови велики јунаци слободно нека ме анатемишу, ја од тога што је истина нећу да одступим, а све што сам вам данас рекао апсолутна је истина. Немам права на то. Нећу да лажем и нико ме за то није овластио. Ако нешто  хоћу, ако сам због нечега дошао овде, као што сам отишао и на позив Патријарха Српског на Сабор Српске цркве, то је да кажем истину, ону која ће нам омогућити да се ослободимо баласта лажи, да тачно видимо и где смо и шта нас је снашло и шта и колико можемо.
 
Када је реч о Косову, наша прва лекција мора да буде како да се ослободимо свих својих пораза, тако што ћемо прво да их разумемо, и разлоге, и да се суочимо са тим поразима, али онда да схватимо да смо на том истом Косову могли и да тек можемо да побеђујемо и да Србија може и мора да побеђује и да у најтежим поразима расте семе победе и то у ономе што смо из губитака научили.
 
Оно што хоћу да вам кажем, да поновим, да изговорим још једном, сви они који говоре о сопственом јунаштву, а то јунаштво су доказивали тиме што су бољима од себе, вреднијима од себе, неретко и паметнијима од себе, говорили да су издајници и да не штите довољно српски народ, а српски народ никада и нигде нису заштитили па чак ни тиме што би му подигли углед ни унутар сопственог народа, а камоли у међународној заједници.
 
Немају никакво право да о томе говоре и зато ме никада није срамота када они, који су најгори међу нама, такве речи користе и такве изразе говоре. За мене је важно шта ће остати иза нас и хоћемо ли оставити будућност за нашу децу. Зато сам се за ово борио, зато сам поносан на овај извештај и на све вас који разумете шта је истина и који разумете да морамо да се боримо и да је много борбе пред  нама.
 
Завршићу цитатом речи великог српског књижевника Борислава Пекића. Велики Бора Пекић је рекао – треба гледати право, јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје а не дедова својих, јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.
 
Живела Србија!
                       
                       
 
Подели

Питајте председника

Име и презиме је обавезно поље.
Телефон је обавезно поље.
Тема је обавезно поље.
Електронска пошта је неисправна.
Порука је обавезно поље.