Обраћање председника Републике Србије на Генералној скупштини УН

Тема овогодишњег заседања, „Обнова поверења, управљање трансформацијом: Уједињене нације које доносе резултате за све“, делимично добро описује тренутак у којем се налазимо. Сагласан сам да треба да обновимо поверење у Уједињене нације, али нисам сигуран у којој мери можемо управљати трансформацијом која се већ догодила. Међународни систем какав смо познавали је срушен. Не постоји. Данас смо сведоци рађања новог поретка, који је све више оријентисан око два главна центра моћи, уз постојање све већег броја снажних регионалних актера, који располажу значајном политичком, економском, војном и технолошком моћи и желе да самостално утичу на обликовање свог окружења и ширих глобалних процеса. Улазимо у период сложеније и мање предвидљиве расподеле моћи, у којем је опасност од потенцијалних сукоба већа него што је била деценијама. Ту се више не ради само о класичним оружаним сукобима између држава. Сукоби се све чешће воде економским притисцима, технолошким ограничењима, борбом за ресурсе и тржишта, сајбер-нападима, дезинформацијама и покушајима утицаја на друга друштва. Све израженије су и културолошке и идентитетске поделе, које се политички инструментализују и додатно продубљују неповерење међу народима. Граница између мира и сукоба постаје све мање јасна, док последице конфронтације великих и регионалних сила све брже утичу и на оне државе које у њој непосредно не учествују.

За мале и средње државе, баш као што је Република Србија, такво окружење представља огроман изазов. Простор за самостално одлучивање се сужава, а притисци да се државе определе за једну страну све су већи. Истовремено, неслагања најмоћнијих актера све чешће паралишу институције које би требало да подједнако штите све државе. Традиционални систем међународне правде озбиљно је уруšen онда када интерес постане важнији од права, а иста правила не важе за све.

Највећи проблем данашњице није недостатак правила и политичких принципа, већ њихово непоштовање у прошлости и садашњости. Приметићете, драги пријатељи, да данас, са изузетком неколико земаља, сви говоре и позивају се на Повељу УН, на дух Повеље и принципе на којима је доскора важећи светски поредак био заснован. Као да хоће да нам кажу, то више не важи, то што смо у прошлости рушили и кршили ту Повељу, чиме смо отворили Пандорину кутију коју је немогуће затворити, а данас бисмо без последица да се вратимо у будућност. Желе да ревитализују поштовање истих оних принципа које су моћне и велике земље тако брутално згазиле.

Колико сте пута у претходна два дана, само са ове говорнице, могли да чујете покличе и позиве на поштовање принципа међународног јавног права, и то посебно када је у питању сукоб у Украјини, а да већина тих и таквих земаља безобразно и безобзирно ћуте на чињеницу да су сами учествовали у гажењу Повеље, рушењу темеља међународно-правног система, а данас би по сваку цену да се врате на те принципе када виде да су моћнији и јачи прибегли истим кршењима која су они спроводили док су били најмоћнији и најјачи. Ту мислим на све земље које су признале једнострано проглашену независност тзв. Косова и без икаквог основа у међународно-правним документима покушали да отму 14% територије Републике Србије. Многима од вас то може да звучи као давна прошлост, али ране које су задате међународном јавном праву су све дубље и теже. Да будемо потпуно прецизни, поредак поштовања Повеље УН и на њој заснованог права више не постоји. Срушили су га они који су цепали територије других земаља зарад својих политичких и економских интереса. Радили су то бескрупулозно, безобзирно и бесрамно. Знате ли, поштовани пријатељи, шта је управо био разлог, једини званични и формални, за напад на територију Републике Србије и Савезну Републику Југославију, који је извело 19 НАТО земаља? Нећете веровати. Рекли су нам, да су напали суверену, слободну и независну земљу, како би била избегнута потенцијална хуманитарна катастрофа. Хуманитарна катастрофа се није догодила, а још нисам чуо и видео где се сличан пример у свету догодио. Напад на ту малу, али слободну и слободарску земљу Србију, чији сам поносни председник, изведен је са жељом да поредак УН, успостављен после Другог светског рата, буде коначно срушен, те да доминација тада унисоног западног света, Америке и Европе, буде и формално и неформално потврђена. Знате ли које су земље учествовале у доношењу одлуке у СБ УН о бомбардовању једне независне и суверене земље, која није напала ниједну другу земљу? Ниједан војник, ниједан полицајац из Србије није крочио на територију било које друге земље, а одлука је, ипак, донета. Сигуран сам да се и већина од вас, драги пријатељи, који сте најбоље упознати са светском политиком више тога не сећа, а посебно не чињенице ко је у СБ УН гласао за ту одлуку или можда у Генералној скупштини. Немојте ни да покушавате, јер је немогуће да се сетите. Зашто? Зато што таква одлука никада није ни донета, а што је још горе, нико никада није ни покушао да је донесе. Толико су били бахати и моћни да су газили све пред собом. Од Клинтонове администрације до администрација бројних европских земаља. Управо зато, Србија подржава деловање администрације председника Доналда Трампа и у његовом раду види шансу за успостављање праведнијег поретка у свету и одговорнијег односа према Србији као блиском америчком савезнику из оба светска рата.

И оно што тада нису знали и разумели, газили су Србију, али је нису победили. Србија се подигла као феникс из пепела. И данас својим примером свима у свету показује како се чува међународно-јавни поредак и како се штити међународно јавно право. Ипак, последице тог бруталног напада на Србију су велике и нарочито видљиве овде у Генералној скупштини УН. Додуше, још више на бројним ратиштима широм света. Зашто? Зато што принципи, било какви, више не постоје. Они који су их једном погазили немају морално право да о њима говоре. Да ситуација буде још гора, а лицемерје још видљивије, управо ти људи и те земље заузимају позицију врховних учитеља о моралу и свакој врсти заштите вредности савременог света. Нама у Србији је најтеже када у нашем окружењу гледамо поновно уздизање нацизма на пиједестал друштвених вредности, посебно у Републици Хрватској, која се поноси и својом нацистичком прошлошћу и употребом нацистичких слогана и симбола данас. Српски народ, као народ који је највише страдао од нацистичке руке, не може да прихвати повампирење најстрашнијих духова прошлости одговорних за смрт стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома у монструозним концентрационим логорима попут Јасеновца. Управо зато моралне придике које слушамо од таквих, потпуно су неприхватљиве за српски народ и Србију.

Такође, већ четири и по године слушам лекције о томе како су многи на Западу преостали светионик демократије у свету, заштитници не украјинских, већ правила и принципа међународног права, а када повисе тон, мислећи да су много морални, а њихови ставови једини исправни, само се осмехнемо и запитамо: „А како сте се ви односили према Косову и Метохији и територијалном интегритету Србије који је гарантован Повељом УН и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244?“ На то, или нема одговора, или нам, тобож, добронамерно кажу и саветују да не гледамо у прошлост, већ у будућност. Када их питамо: „Да ли и Украјини кажете да нису важне територије за које се боре?“, бесмислени разговор прекидамо и прелазимо на другу тему. И желим све да вас упозорим. Сви ви овде који припадате Глобалном југу, обратите пажњу када потписујете све уговоре које потписујете са великим силама. Ми смо тако потписали чувени Бриселски споразум 2013. године, у жељи да компромисом решавамо проблеме између Срба и Албанаца на Косову и Метохији. Све обавезе које је имала Србија, испуњене су, а једна једина коју су имали Албанци, о формирању Заједнице српских општина, до дана данашњег није. Занимљиво да је споразум прихваћен, не само у присуству, већ потврђен и потписом ЕУ, али то ништа није значило. Као председник Србије, 10 година суочен сам са свим могућим триковима и притисцима како бисмо одустали од имплементације онога што је потписано. То је наук нама Србима, али и свима другима у свету који желе да заштите своју земљу. Упркос свему, Србија ће одбранити своју земљу, свој територијални интегритет, Повељу УН и Резолуцију Савета безбедности УН 1244.

Желим да се захвалим свакој од 107 држава појединачно која није признала једнострано проглашену независност тзв. Косова. Знамо да су многе од тих држава биле изложене притисцима и знамо да је чување принципијелне позиције понекад много теже него што изгледа са стране. Хвала Вам за доследност у непризнавању независности дела територије Србије.

Екселенције,

Србија се налази на европском путу и мораће још много тога да уради како би постала пуноправни члан ЕУ. Европској унији, посебно председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен и председнику Европског савета А. Кошти, захвални смо на свакој врсти помоћи коју су пружали и коју пружају нашој земљи. Иако пуноправно чланство у Европској унији остаје стратешки приоритет, не можемо да не приметимо дуготрајни замор од процеса проширења, како међу појединим државама чланицама Уније, тако и међу државама кандидатима. Управо је европски пут Србије добар пример дужине и сложености тог процеса. Статус кандидата стекли смо 2012. године, а приступне преговоре започели још 2014, пре више од дванаест година. Грађани Србије стога с правом очекују јаснију перспективу и конкретније резултате процеса у којем наша земља учествује дуже од једне деценије. У околностима у којима није извесно да ће до наредног проширења Европске уније доћи у блиској будућности, трудили смо се да останемо конструктивни и да понудимо практичне начине за превазилажење постојећег застоја. Зато смо предложили да се Западном Балкану омогући постепено укључивање у јединствено европско тржиште и приступ шенгенском простору и пре пуноправног чланства у Европској унији. То не би представљало замену за чланство, нити снижавање наших амбиција, већ конкретан и прагматичан пут напред, који би грађанима и привредама региона омогућио да осете опипљиве користи од европске интеграције и помогао да се превазиђе застој у којем се процес проширења предуго налази.

Међутим, стабилна и интегрисана Европа, чији је Србија део, и наш европски пут не значи одрицање од традиционалних пријатељстава захваљујући којима је Београд једна од ретких европских престоница из које можете летети директно у Сједињене Америчке Државе, Народну Републику Кину и Руску Федерацију. Посебну захвалност за подршку током пандемије Ковида као и због огромних улагања и инвестиција у Србију дугујем председнику Народне Републике Кине Си Ђинпингу, уз наду да ће његови разговори са председником Трампом бити продуктивни и допринети стабилизацији прилика у свету. Истовремено, негујемо везе са традиционалним пријатељима и партнерима у Африци, Азији и Латинској Америци, са којима смо недавно у Београду обележили 65. годишњицу Прве конференције несврстаних земаља, одржане у нашем главном граду 1961. године. Наша отвореност је израз наше развојне стратегије, историје и нашег разумевања света. Србија верује да државе могу да имају јасан курс и сопствене интересе, а да притом не затварају врата онима са којима се у свему не слажу. Уосталом, свет у којем разговарамо само са онима који мисле исто као ми, не би имао много потребе за дипломатијом. Слобода и независност у доношењу одлука за Србију су највише вредности. Поверење нећемо вратити великим декларацијама ако после њих наставимо да поступамо као раније.

Морамо да предвидимо последице света у којем се сила поново све отвореније представља као најпоузданије средство политике, у којем расту војни буџети, умножавају се сукоби, слабе механизми контроле наоружања, а канали комуникације нестају управо онда када су најпотребнији. Зато морамо да поставимо питање које је неопходно: где су Уједињене нације у таквом свету? Савет безбедности је често блокиран управо у кризама у којима би требало да буде најактивнији. Други делови система УН суочавају се са финансијским притисцима, преклапањем надлежности, бирократизацијом и оправданим захтевом држава чланица да виде више конкретних резултата.

То су стварни проблеми и нема користи од тога да их улепшавамо, али из тога никако не следи да су нам Уједињене нације мање потребне. Потребне су нам можда више него икада, само морају бити ефикасније, усмереније и спремније да се баве питањима због којих су и створене. Државе током претходних осам деценија нису долазиле у ову зграду зато што су имале исте интересе, него зато што су схватиле да је превелика цена решавања неслагања путем оружја. Зато је настао мултилатерализам и зато смо данас овде. Србија подржава УН и реформу система УН како би Организација била ефикаснија и прилагођенија данашњој реалности. Залажемо се за репрезентативнији СБ УН, кроз већу заступљеност земаља у развоју, посебно са афричког континента, као и кроз инклузивнију регионалну представљеност и укључивање додатне столице за Источноевропску групу земаља. Међутим, без правог повратка принципима око којих смо се већ договорили, не очекујем да ће бити помака у погледу конкретних резултата ове Организације.

Екселенције,

Мир није једини тест наше способности да управљамо променама. Налазимо се усред технолошке трансформације чији домет тек почињемо да схватамо. Вештачка интелигенција већ мења економију, образовање, медицину, безбедност, тржиште рада и начин на који државе функционишу. Она може да донесе огромну корист човечанству, али може и да продуби постојеће неједнакости, омогући нове облике манипулације и створи безбедносне ризике које пре само неколико година нисмо могли ни да замислимо. Током нашег руководећег циклуса у Глобалном партнерству за вештачку интелигенцију – GPAI, којим је Србија председавала 2025. године, један од наших приоритета био је да технолошки напредак остане повезан са безбедношћу, људским правима, владавином права, одговорношћу и смањивањем дигиталног јаза. Београдска министарска декларација добила је подршку 44 државе чланице и Европске уније и потврдила потребу за безбедном, одрживом и човеку усмереном вештачком интелигенцијом.

Што технологија постаје моћнија, то људи који њоме управљају морају бити одговорнији. Можемо имати најсавременије алгоритме, квантне рачунаре, беспилотне системе и вештачку интелигенцију способну да за неколико секунди обради оно за шта су нам некада биле потребне године, али ако истовремено дозволимо да се основна правила међународног поретка примењују селективно, онда технолошки напредак неће учинити свет безбеднијим. Само ће нас учинити технолошки напреднијим у свету који је политички све мање предвидљив. Ако желимо да одговорно управљамо трансформацијом која долази, прво морамо да учврстимо темеље на којима почива међународни поредак. Ти темељи су једноставни и односе се на суверену једнакост држава, на поштовање територијалног интегритета, на забрану употребе силе осим у случајевима које Повеља УН јасно предвиђа и на обавези да правила не мењамо од случаја до случаја.

Уважене колеге,

Ви који знате Србију и наш регион, а и ви који сте мање упознати са овим делом света, желим да изразим захвалност свима који сте указали част Србији потврђивањем учешћа на специјализованој изложби EXPO 2027, која ће следеће године бити одржана у Београду под темом „Play for Humanity: Sport and Music for All“. У Београду ће се сусрести културе, наука, спорт, технологија, привреда и млади људи из свих крајева света и радујем се што ћемо угостити велики број држава које су данас у овој сали.

На почетку сам говорио о поверењу и одговорности и желим ту и да завршим. Поверење нећемо вратити великим декларацијама ако после њих наставимо да се понашамо као раније. Свако од нас мора да почне од сопствених одлука. Србија то покушава да чини чувајући мир у свом окружењу, учествујући у мировним мисијама далеко од својих граница, помажући другима када су угрожени, разговарајући и са онима са којима се не слаже и испуњавајући обавезе које преузима. Оно што ће вратити поверење у међународно право и у Организацију Уједињених нација, јесте више потеза попут ових.

Хвала вам.